Kada se u medijima ili u razgovoru „običnih“ korisnika računara pomene reč haker prva asocijacija jeste da je to „neki manijak koji sedi za računarom 24 časa dnevno smišljajući kako će da pokvari tuđ računar i na kraju isto sprovede u delo“ . Neupućenost ljudi u ovu materiju izaziva strah. Naši preci su se plašili munje i groma, a danas se u 21. veku ljudi plaše hakera i imaju predrasude o njima, a ne umeju da objasne zašto.
Kao što u svakom poslu ima loših i dobrih radnika, tako se i u hakerskom zanatu pojavljuju „dobri“ i „loši momci“ koji korisnicima računara mogu ulepšati ili zagorčati život pred monitorom.
Ovaj blog upravo ima za cilj da ukaže na postojanje različitih pripadnika ove mlade, ali napredne kulture u kojoj nije sve tako crno i negativno, ne želeći pri tom da osuđuje jednu ili hvali drugu stranu. Takođe, ne želimo ni da navedemo čitaoca da se opredeli za bilo koju stranu u priči o hakerima, korisnicima računara i velikim kompanijama.
Autor je sakupljao tekstove i informacije iz različitih izvora koji su imali drugačije stavove i razmišljanja o svetu hakera, a sa ciljem da ih sveobuhvatno predstavi, a čitaocu se ostavlja mogućnost da na osnovu svojih zapažanja formira mišljenje.
Ipak, bez obzira na subjektivne stavove, jedno se ne može poreći: hakerska zajednica, bila ona dobra ili loša, produktivna ili destruktivna, od samog nastanka ubrzano gura tehnologiju ka napretku. Nekada je to na pozitivan način, pisanjem besplatnih programa, eksperimentisanjem sa mogućnostima računara ne ugrožavajući nikog. A nekada se taj napredak ostvaruje i kroz destruktivne aktivnosti, kao što je obaranje sistema, sajtova, servera…navodeći one koji su zaduženi za njihov nastanak i bezbednost da rade još napornije. Stoga, ako stvari pogledamo sa makijavelističkog stanovišta da cilj opravdava sredstva, a pri tom je cilj napredovanje tehnologije, hakeri su najbolje sredstvo za ostvarivanje tog cilja. Jer se oni svakodnevno nadmeću i nadmudruju sa tehnologijom, pomerajući joj granice metar po metar.
Ne može svako biti haker. Osnovni preduslov jeste radoznalost i to ona dečija, radoznalost koja tera um da se napregne izvan granica mogućnosti. Naučnici tvrde da prosečan čovek koristi samo 10% mogućnosti svog mozga . Hakeri spadaju u grupu ljudi koji svoj mozak koriste izvan tih 10%. Takođe, nije ni svaki programer haker. Hakerski profil je zaista specifičan psihološki spoj ekspertskog znanja i dečijeg pristupa životu. Iz te kontradiktornosti razvija se jedna neobična psiha voljna da nauči, utvrđuje naučeno i zatim uči dalje. Granice ne postoje. Takođe, ljudi imaju tendenciju da se plaše nepoznatog. Način na koji računari funkcionišu su još uvek za većinu populacije nepoznati, iako ih svakodnevno koristi, jer ima je bitna samo funkcionalnost neke stvari. I verovatno im neće ni postati poznati, jer čovek što je savremeniji, to je lenji. Ipak, zahvaljujući pojedincima, tehnologija svakodnevno dobija svoje nove aspekte, bilo iz institucionalizovanih izvora poput vladinih istraživačkih centara, bilo od pojedinaca koji sede za računarom kod svojih kuća i istražuju. Ispravnost i legalnost dolaženja do saznanja može se sagledati iz oba ugla. Svako smatra da onaj drugi greši. S tim što sve što je institucionalizovano nije pogrešno, pa se svaki pojedinac koji „štrči“ iz proseka, a ne ponaša se po pravilima koje su institucije odredile, smatra prestupnikom koji bi trebalo da bude sankcionisan. Hakeri najbolje znaju kako je to biti označen kao kriminalac zbog pronalaženja nečeg novog. Da su se naučnici u prošlosti kažnjavali zbog tih stvari, teško da bi današnja medicina stigla do ovih saznanja.
Ukoliko neko kaže da je haker, ne treba se uplašiti ili ga osuditi. Tu činjenicu bi trebalo primiti sa sa dozom skepticizma, jer se pravi haker retko kad javno deklariše. Ipak, ako se ispostavi da dotična osoba zaista vlada hakerskim veštinama, ako ništa drugo, vredna je poštovanja zbog truda uloženog da bi stigla do tog nivoa.
Veliko hvala prof. dr Vladimiru Štambuku, Bilji i Vladi, sagovornicima i svima koji su nesebično pomogli pri izradi ovog bloga.
Vaš Svet Hakera
Kao što u svakom poslu ima loših i dobrih radnika, tako se i u hakerskom zanatu pojavljuju „dobri“ i „loši momci“ koji korisnicima računara mogu ulepšati ili zagorčati život pred monitorom.
Ovaj blog upravo ima za cilj da ukaže na postojanje različitih pripadnika ove mlade, ali napredne kulture u kojoj nije sve tako crno i negativno, ne želeći pri tom da osuđuje jednu ili hvali drugu stranu. Takođe, ne želimo ni da navedemo čitaoca da se opredeli za bilo koju stranu u priči o hakerima, korisnicima računara i velikim kompanijama.Autor je sakupljao tekstove i informacije iz različitih izvora koji su imali drugačije stavove i razmišljanja o svetu hakera, a sa ciljem da ih sveobuhvatno predstavi, a čitaocu se ostavlja mogućnost da na osnovu svojih zapažanja formira mišljenje.
Ipak, bez obzira na subjektivne stavove, jedno se ne može poreći: hakerska zajednica, bila ona dobra ili loša, produktivna ili destruktivna, od samog nastanka ubrzano gura tehnologiju ka napretku. Nekada je to na pozitivan način, pisanjem besplatnih programa, eksperimentisanjem sa mogućnostima računara ne ugrožavajući nikog. A nekada se taj napredak ostvaruje i kroz destruktivne aktivnosti, kao što je obaranje sistema, sajtova, servera…navodeći one koji su zaduženi za njihov nastanak i bezbednost da rade još napornije. Stoga, ako stvari pogledamo sa makijavelističkog stanovišta da cilj opravdava sredstva, a pri tom je cilj napredovanje tehnologije, hakeri su najbolje sredstvo za ostvarivanje tog cilja. Jer se oni svakodnevno nadmeću i nadmudruju sa tehnologijom, pomerajući joj granice metar po metar.
Ne može svako biti haker. Osnovni preduslov jeste radoznalost i to ona dečija, radoznalost koja tera um da se napregne izvan granica mogućnosti. Naučnici tvrde da prosečan čovek koristi samo 10% mogućnosti svog mozga . Hakeri spadaju u grupu ljudi koji svoj mozak koriste izvan tih 10%. Takođe, nije ni svaki programer haker. Hakerski profil je zaista specifičan psihološki spoj ekspertskog znanja i dečijeg pristupa životu. Iz te kontradiktornosti razvija se jedna neobična psiha voljna da nauči, utvrđuje naučeno i zatim uči dalje. Granice ne postoje. Takođe, ljudi imaju tendenciju da se plaše nepoznatog. Način na koji računari funkcionišu su još uvek za većinu populacije nepoznati, iako ih svakodnevno koristi, jer ima je bitna samo funkcionalnost neke stvari. I verovatno im neće ni postati poznati, jer čovek što je savremeniji, to je lenji. Ipak, zahvaljujući pojedincima, tehnologija svakodnevno dobija svoje nove aspekte, bilo iz institucionalizovanih izvora poput vladinih istraživačkih centara, bilo od pojedinaca koji sede za računarom kod svojih kuća i istražuju. Ispravnost i legalnost dolaženja do saznanja može se sagledati iz oba ugla. Svako smatra da onaj drugi greši. S tim što sve što je institucionalizovano nije pogrešno, pa se svaki pojedinac koji „štrči“ iz proseka, a ne ponaša se po pravilima koje su institucije odredile, smatra prestupnikom koji bi trebalo da bude sankcionisan. Hakeri najbolje znaju kako je to biti označen kao kriminalac zbog pronalaženja nečeg novog. Da su se naučnici u prošlosti kažnjavali zbog tih stvari, teško da bi današnja medicina stigla do ovih saznanja.
Ukoliko neko kaže da je haker, ne treba se uplašiti ili ga osuditi. Tu činjenicu bi trebalo primiti sa sa dozom skepticizma, jer se pravi haker retko kad javno deklariše. Ipak, ako se ispostavi da dotična osoba zaista vlada hakerskim veštinama, ako ništa drugo, vredna je poštovanja zbog truda uloženog da bi stigla do tog nivoa.
Veliko hvala prof. dr Vladimiru Štambuku, Bilji i Vladi, sagovornicima i svima koji su nesebično pomogli pri izradi ovog bloga.
Vaš Svet Hakera