Vrste hakera prema etici

Hakeri sebe smatraju elitom zasnovanoj na meritokratiji tj. zaslugama i vrlinama. Što više stvari umeš da uradiš i pri tom ih i realizuješ, više će te ceniti. Međutim, postoji više kriterijuma klasifikacije hakera. Jedna od njih je prema kriterijumu poštovanja etike.

Hakerska etika ne postoji nigde kao pisan i zvaničan dokument. Ipak, najbliži njenom određenju bio je Steven Levy, koji je u svojoj knjizi iz 1984. godine „Hakeri: Heroji kompjuterske revolucije“ nabrojao šest glavnih principa hakerske etike. Oni su:

1. pristup računarima i svemu što može da nas nauči o tome kako svet funkcioniše – mora biti neograničen i potpun
2. sve informacije moraju biti slobodne (javne)
3. odbojnost prema vlastima i autoritetima - potsticanje decentralizacije
4. hakere bi trebalo treba ceniti po njihovom haku, a ne po lažnim kriterijumima kao što su diploma, starost, rasa ili položaj u društvu
5. na računaru se kreira umetnost i lepota
6. računari mogu promeniti život na bolje.

Osnovni kriterijum podele hakera jeste prema etičkoj prirodi dela kojima se bave. Tu postoje :

White hatz (Bele kape ) – bave se zaštitom sistema i mreža računara. Trude se da poboljšaju zaštitu sistema da ne bi došlo do „provaljivanja“ u njih i nanošenja štete. Strogo se pridržavaju pravila hakerske etike u korišćenju informacija i moći. Nastali su krajem 70-tih godina prošlog veka od odreda Tigrova (čitavih timova sastavljenih od hakera, koji su bili zaduženi za održavanje bezbednosti sistema u laboratorijama i velikim kompanijama). Tigrovima je hakovanje profesionalna orijentacija, njihov posao je da hakuju kako bi ispitali ili poboljšali slabosti postojećih sistema računara. Po pravilu se „iznajmljuju“ od kompanija da bi „provalili“ u računar, a zatim obavestili vlasnika na koji način je to urađeno i kako bi trebalo popraviti određenu manjkavost bezbednosti.

Gray hatz (Sive kape ) – jesu nešto između „crnih“ i „belih“ kapa. Većinom su to hakeri koji su u mladosti tokom učenja na računarima kršili Etiku, da bi kasnije to svoje stečeno znanje primenjivali po svim njenim pravilima. Takav je, na primer, nemački haker Mixter koji se u javnosti deklarisao kao „siva kapa“ koja je od nedavno postala „bela“ jer je shvatio da je, „prekoračivši zakonske granice ispao budala pred nemačkim pravosudnim zvaničnicima.“ Ove vrste hakera prepliću se i ima ih i među „crnim“ i među „belim kapama.“

Black hatz (Crne kape) – gledano „spolja“, totalno su suprotni „belim kapama“. Preziru pripadnike „belih kapa“ i trude se da „slome“ svaki vid zaštite računara. I oni poštuju Levyjevu etiku, s tim što je interpretiraju na sasvim drugi način. Princip da sve informacije treba da budu slobodne daje im opravdanje da provaljuju u tuđe sisteme. Uz Levyjevu Etiku, poštuju New Hacking Manifest-a u kome osuđuju hakere „bele kape“. Preziru bavljenje računarima iz materijalnih razloga, kao i industriju koja zarađuje novac na poboljšanju bezbednosti računara. Neretko se dešava i da unište neki deo sistema, obore neku veb stranicu ili obrišu dokumenta iz računara u koji su „provalili“. U njihove aktivnosti spada i kreiranje i oslobađanje „virusa“ i „crva“ koji nanose štetu korisnicima računara. Ne bi ih trebalo mešati sa ljudima koji prave „viruse“ bez namere da ih ubace u druge računare, već samo radi ispitivanja postojeće bezbednosti nekog sistema.
Ako za kriterijum uzmemo stručnost za određeni program, operativni sistem ili neku oblast, postoje: Unix hackers, Windows hackers, Game hackers...