8. Januar 1986
Još jedan je uhvaćen danas, bilo je svuda u novinama. „Tinejdžer uhapšen u skandalu sa kompjuterskim kriminalom“,“Hakeri uhapšeni posle posle provale u banku“...
Prokleto dete. Svi su isti
Ali da li ste vi, u svojim trodelnim psihologijama i tehnomozgovima 50tih ikada pogledali iza očiju hakera? Da li ste se ikada zapitali šta ga je načinilo pulsirajućim, koje sile su ga oblikovale, šta je moglo uobličiti njegov karakter?
Ja sam haker, uđite u moj svet.
Moj svet počinje sa školom...Ja sam pametniji od većine dece, dosadne su mi gluposti kojima nas uče.
Prokleti ponavljač. Svi su isti.
Ja sam ili na kraju osnovne ili u srednjoj školi. Slušao sam profesore koji po petnaesti put objašnjavaju kako oduzeti razlomke. Ja to razumem. „Ne gospođo Smit, nisam doneo domaći zadatak. Uradio sam ga u svojoj glavi...“
Prokleto dete, verovatno je prepisalo. Svi su isti.
Danas sam otkrio nešto. Otkrio sam kompjuter. Čekaj malo, ovo je „cool“. Radi ono što mu jakažem. Ako napravi grešku, to je zato što sam ja nešto zeznuo. Ne zato što me ne voli.
Ili se oseća ugroženim od mene.
Ili misli da sam malo sutra pametan
Ili ne voli učenje i ne bi trebalo da je ovde.
Prokleto dete. Sve što radi jeste da igra igrice. Svi su isti
A onda se dogodilo...vrata sveta su se otvorila...kuljajući kroz telefonsku liniju kao heroin kroz vene narkomana, elektronski puls je oslobođen, beg iz svakodnevnice je viđen...“bord“ je pronađen. „To je to...ovde pripadam.“
Znam sve ljude ovde...iako ih nikada nisam sreo, nikada nisam pričao sa njima, možda ih nikada neću ponovo videti ovde...Znam vas sve!
Proleto dete. Povezuje telefonske linije opet. Svi su isti.
Kladi se u šta hoćes da smo svi isti...bili smo deca koju su hranili kašicama u školi a mi smo žudeli za mesom...meso koje ste nam davali bilo je prežvakano i bezukusno. Nad nama su dominirali sadisti, ignorisali nas ravnodušni. Malobrojni koji su nas nečemu naučili bili su kao kapi vode u pustinji.
Ovo je naš svet sada...svet elektrona i prekidača. Mi koristimo sistemu koji bi mogao da postoji i bez plaćanja, kada ga ne bi vodili proždrljivi profiteri, a vi nas zovete kriminalcima.
Mi istražujemo... a vi nas zovete kriminalcima.
Mi tražimo znanje...a vi nas zovete kriminalcima.
Mi postojimo bez boje kože, bez nacionalnosti, bez religiozne pripadnosti...a vi nas zovete kriminalcima.
Vi pravite atomske bombe, vi izazivate ratove, vi ubijate, varate i lažete nas da je to za naše dobro, dok mi ostajemo kriminalci.
Da, ja sam kriminalac. Moj zločin je radoznalost. Moj zločin je što sudim o ljudima na osnovu toga što govore i misle, a ne na osnovu izgleda. Moj zločin je što Vas nadmudrujem i to mi nikada nećete oprostiti.
Ja sam Haker, i ovo je moj Manifest. Možete zaustaviti mene, ali ne možete zauvek zaustaviti sve nas...na kraju krajeva, svi smo isti.
+++The Mentor+++
Prokleto dete. Svi su isti
Ali da li ste vi, u svojim trodelnim psihologijama i tehnomozgovima 50tih ikada pogledali iza očiju hakera? Da li ste se ikada zapitali šta ga je načinilo pulsirajućim, koje sile su ga oblikovale, šta je moglo uobličiti njegov karakter?
Ja sam haker, uđite u moj svet.
Moj svet počinje sa školom...Ja sam pametniji od većine dece, dosadne su mi gluposti kojima nas uče.
Prokleti ponavljač. Svi su isti.
Ja sam ili na kraju osnovne ili u srednjoj školi. Slušao sam profesore koji po petnaesti put objašnjavaju kako oduzeti razlomke. Ja to razumem. „Ne gospođo Smit, nisam doneo domaći zadatak. Uradio sam ga u svojoj glavi...“
Prokleto dete, verovatno je prepisalo. Svi su isti.
Danas sam otkrio nešto. Otkrio sam kompjuter. Čekaj malo, ovo je „cool“. Radi ono što mu jakažem. Ako napravi grešku, to je zato što sam ja nešto zeznuo. Ne zato što me ne voli.
Ili se oseća ugroženim od mene.
Ili misli da sam malo sutra pametan
Ili ne voli učenje i ne bi trebalo da je ovde.
Prokleto dete. Sve što radi jeste da igra igrice. Svi su isti
A onda se dogodilo...vrata sveta su se otvorila...kuljajući kroz telefonsku liniju kao heroin kroz vene narkomana, elektronski puls je oslobođen, beg iz svakodnevnice je viđen...“bord“ je pronađen. „To je to...ovde pripadam.“
Znam sve ljude ovde...iako ih nikada nisam sreo, nikada nisam pričao sa njima, možda ih nikada neću ponovo videti ovde...Znam vas sve!
Proleto dete. Povezuje telefonske linije opet. Svi su isti.
Kladi se u šta hoćes da smo svi isti...bili smo deca koju su hranili kašicama u školi a mi smo žudeli za mesom...meso koje ste nam davali bilo je prežvakano i bezukusno. Nad nama su dominirali sadisti, ignorisali nas ravnodušni. Malobrojni koji su nas nečemu naučili bili su kao kapi vode u pustinji.
Ovo je naš svet sada...svet elektrona i prekidača. Mi koristimo sistemu koji bi mogao da postoji i bez plaćanja, kada ga ne bi vodili proždrljivi profiteri, a vi nas zovete kriminalcima.
Mi istražujemo... a vi nas zovete kriminalcima.
Mi tražimo znanje...a vi nas zovete kriminalcima.
Mi postojimo bez boje kože, bez nacionalnosti, bez religiozne pripadnosti...a vi nas zovete kriminalcima.
Vi pravite atomske bombe, vi izazivate ratove, vi ubijate, varate i lažete nas da je to za naše dobro, dok mi ostajemo kriminalci.
Da, ja sam kriminalac. Moj zločin je radoznalost. Moj zločin je što sudim o ljudima na osnovu toga što govore i misle, a ne na osnovu izgleda. Moj zločin je što Vas nadmudrujem i to mi nikada nećete oprostiti.
Ja sam Haker, i ovo je moj Manifest. Možete zaustaviti mene, ali ne možete zauvek zaustaviti sve nas...na kraju krajeva, svi smo isti.
+++The Mentor+++
Нема коментара:
Постави коментар
Ovde mozete ostaviti Vas komentar. HVALA!!!