OBRAZOVNI PROFIL : Skoro svi hakeri su ili završili koledže ili su samoukošću došli do tog nivoa. Samouki haker se od strane drugih hakera smatra bolje motivisanim i uživa veće poštovanje u zajednici od školovanog. Najčešće oblasti iz kojih se ljudi upuštaju u hack jesu, uz informatiku elektrotehnika, fizika, matematika, lingvistika i filozofija. Ipak, kao što svaki programer nije nužno i haker, tako ni hakeri ne moraju uvek da vladaju veštinom programiranja.
Interesantan je primer Adriana Lamoa, samoukog hakera beskućnika. Lamo je rođen 1981. godine u Bostonu . Veći deo života proveo je putujući po Americi, spavao je u napuštenim zgradama i parkovima. Nije znao ništa o računarima i programiranju. Hakovanje je učio po Internet caffeima, bibliotekama i univerzitetskim računarskim centrima i odatle je uspeo da provali u sisteme New York Timesa i kompanija kao što su Microsoft i Lexis – Nexis. Optužnica protiv njega pokrenuta je u avgustu 2003. godine, a Lamo se predao FBI-ju u Nju Jorku 11. septembra. Optužen je krivim za kompjuterski kriminal protiv pomenutih firmi u januaru 2004. Po isteku zatvorske kazne upisao je novinarstvo na American River College-u.
STIL OBLAČENJA: Hakeri se oblače jednostavno, neformalno: farmerke, majica patike. Majice su najčešće sa nekim šaljivim parolama. Do 1990. godine nisu bile rasprostranjene majice sa kompjuterskim motivima, ali kako je hakerska kultura vremenom razvila svoje simbole, danas postoje majice sa slikama Penguina (zaštitni znak Linux-a) ili Daemona (BSD). Mali broj hakera preferira čizme za planinarenje. Posle 1995. hakeri padaju pod uticaj pankerske, gotske i rave potkulture. To se ogledalo u nošenju crne garderobe, posebno kada su išli do granica formalnosti. Posle 1975. godine akten tašne koje su nosili prvi hakeri sa MIT-a zamenili su rančevi. Hakerima je više stalo do komfora, funkcionalnosti i lakog održavanja garderobe nego do izgleda. Ne podnose poslovna odela i radije će istupiti iz nekog posla nego se obući u poslovnom stilu. Čak i ako to urade, obavezno će tu konvencionalnost razbiti nekom šaljivom kravatom.
Muškarci uglavnom imaju dugu kosu i nose bradu ili brkove, dok se devojke hakeri ne šminkaju preterano, ili se uopšte ne šminkaju.
ISHRANA: Vole nacionalne kuhinje sa puno začina, uglavnom orijentalnu, kinesku ili meksičku. Za hakere pizza ili neki proizvod iz restorana brze hrane su preveliki obrok. Među „običnim ljudima“ preovladava shvatanje da su hakeri konzumenti nekvalitetne brze hrane, međutim to nije tačno.
OSTALA INTERESOVANJA: Neki od hobija koje upražnjavaju hakeri su široko rasprostranjeni. To su pre svega naučna fantastika, muzika, medievalistika, šah, ratne igre i intelektualne igre svih vrsta, logičke slagalice i ostale oblasti koje nisu usko povezane sa hakovanjem ali koje uključuju lingvistiku i glumu.
Hakeri više vole mačke nego pse. (Uostalom, široko je rasprostranjeno mišljenje da mačke imaju hakersku prirodu). Veliki broj vozi oronule automobile koje zaboravi da opere. Oni bogatiji preferiraju moderan Porše ili RX-7s, ali i njih zaboravljaju da operu. Svi hakeri imaju užasan rukopis.
STVARI KOJE HAKERI IZBEGAVAJU: Na ovoj listi su svi proizvodi kompanije Microsoft, Štrumfovi, Evoksi i svi oblici napadne lepote. Nervira ih birokratija i glupi ljudi, Ne vole da slušaju laganu muziku, kao ni da gledaju televiziju, sa izuzetkom crtanih filmova i naučno fantastičnih filmova. Nervira ih neiskrenost, nekompetentnost i dosada. Od programskih jezika izbegavaju COBOL i BASIC, a takođe i programe čiji se izgled zasniva na tekstu (a ne na ikonicama).
FIZIČKE AKTIVNOSTI I SPORT: Najveći broj hakera se uopšte ne bavi fizičkim aktivnostima. Među onima koji ih praktikuju, interesovanje za sport nije veliko. Izbegavaju kolektivne sportove. Hakerski sportovi su uvek pojedinačni, koji uključuju koncentraciju i mikromotorne sposobnosti: biciklizam, auto trke, skejting, jedrenje, planinarenje, jedriličarstvo...
POROCI:Većina hakera ne konzumira cigarete i alkohol. Tokom 1995. bio je trend među Linux hakerima da piju egzotična piva, pod uticajem Linusa Torvalds-a koji je voleo Guinness. Ograničena upotreba kanabisa, LSD-a, nitrus oksida nekada je bila prihvaćenija nego u masovnoj kulturi. Sa druge strane, korišćenje opijata je retko jer hakeri ne žele da koriste drogu koja ih zatupljuje. Većina hakera koristi kafu i/ili šećer kako bi ostala budna cele noći tokom hakovanja.
Interesantan je primer Adriana Lamoa, samoukog hakera beskućnika. Lamo je rođen 1981. godine u Bostonu . Veći deo života proveo je putujući po Americi, spavao je u napuštenim zgradama i parkovima. Nije znao ništa o računarima i programiranju. Hakovanje je učio po Internet caffeima, bibliotekama i univerzitetskim računarskim centrima i odatle je uspeo da provali u sisteme New York Timesa i kompanija kao što su Microsoft i Lexis – Nexis. Optužnica protiv njega pokrenuta je u avgustu 2003. godine, a Lamo se predao FBI-ju u Nju Jorku 11. septembra. Optužen je krivim za kompjuterski kriminal protiv pomenutih firmi u januaru 2004. Po isteku zatvorske kazne upisao je novinarstvo na American River College-u.STIL OBLAČENJA: Hakeri se oblače jednostavno, neformalno: farmerke, majica patike. Majice su najčešće sa nekim šaljivim parolama. Do 1990. godine nisu bile rasprostranjene majice sa kompjuterskim motivima, ali kako je hakerska kultura vremenom razvila svoje simbole, danas postoje majice sa slikama Penguina (zaštitni znak Linux-a) ili Daemona (BSD). Mali broj hakera preferira čizme za planinarenje. Posle 1995. hakeri padaju pod uticaj pankerske, gotske i rave potkulture. To se ogledalo u nošenju crne garderobe, posebno kada su išli do granica formalnosti. Posle 1975. godine akten tašne koje su nosili prvi hakeri sa MIT-a zamenili su rančevi. Hakerima je više stalo do komfora, funkcionalnosti i lakog održavanja garderobe nego do izgleda. Ne podnose poslovna odela i radije će istupiti iz nekog posla nego se obući u poslovnom stilu. Čak i ako to urade, obavezno će tu konvencionalnost razbiti nekom šaljivom kravatom.
Muškarci uglavnom imaju dugu kosu i nose bradu ili brkove, dok se devojke hakeri ne šminkaju preterano, ili se uopšte ne šminkaju.
ISHRANA: Vole nacionalne kuhinje sa puno začina, uglavnom orijentalnu, kinesku ili meksičku. Za hakere pizza ili neki proizvod iz restorana brze hrane su preveliki obrok. Među „običnim ljudima“ preovladava shvatanje da su hakeri konzumenti nekvalitetne brze hrane, međutim to nije tačno.
OSTALA INTERESOVANJA: Neki od hobija koje upražnjavaju hakeri su široko rasprostranjeni. To su pre svega naučna fantastika, muzika, medievalistika, šah, ratne igre i intelektualne igre svih vrsta, logičke slagalice i ostale oblasti koje nisu usko povezane sa hakovanjem ali koje uključuju lingvistiku i glumu.
Hakeri više vole mačke nego pse. (Uostalom, široko je rasprostranjeno mišljenje da mačke imaju hakersku prirodu). Veliki broj vozi oronule automobile koje zaboravi da opere. Oni bogatiji preferiraju moderan Porše ili RX-7s, ali i njih zaboravljaju da operu. Svi hakeri imaju užasan rukopis.
STVARI KOJE HAKERI IZBEGAVAJU: Na ovoj listi su svi proizvodi kompanije Microsoft, Štrumfovi, Evoksi i svi oblici napadne lepote. Nervira ih birokratija i glupi ljudi, Ne vole da slušaju laganu muziku, kao ni da gledaju televiziju, sa izuzetkom crtanih filmova i naučno fantastičnih filmova. Nervira ih neiskrenost, nekompetentnost i dosada. Od programskih jezika izbegavaju COBOL i BASIC, a takođe i programe čiji se izgled zasniva na tekstu (a ne na ikonicama).
FIZIČKE AKTIVNOSTI I SPORT: Najveći broj hakera se uopšte ne bavi fizičkim aktivnostima. Među onima koji ih praktikuju, interesovanje za sport nije veliko. Izbegavaju kolektivne sportove. Hakerski sportovi su uvek pojedinačni, koji uključuju koncentraciju i mikromotorne sposobnosti: biciklizam, auto trke, skejting, jedrenje, planinarenje, jedriličarstvo...
POROCI:Većina hakera ne konzumira cigarete i alkohol. Tokom 1995. bio je trend među Linux hakerima da piju egzotična piva, pod uticajem Linusa Torvalds-a koji je voleo Guinness. Ograničena upotreba kanabisa, LSD-a, nitrus oksida nekada je bila prihvaćenija nego u masovnoj kulturi. Sa druge strane, korišćenje opijata je retko jer hakeri ne žele da koriste drogu koja ih zatupljuje. Većina hakera koristi kafu i/ili šećer kako bi ostala budna cele noći tokom hakovanja.