Psihološki profil hakera - omiljeno štivo

Nauka i naučna fantastika su važan deo u životu svakog hakera. Često čitaju dela koja su predmet interesovanja ljudi sklonih liberalnoj umetnosti, ali ne govore mnogo o tome. Većina hakera provede onoliko vremena čitajući koliko prosečan Amerikanac provede ispred televizora. Njihove police prepune su knjiga pohabanih od čitanja.

Što se usko stručne literature tiče, uz knjige o hakovanju, postoje i dva najpoznatija hakerska časopisa. To su „2600“, i „Phrack“.

„2600“ je najstariji hakerski časopis osnovan 1984. godine od strane Emanuella Goldstinea. Ime je dobio po 2600 megaherca, koliko je proizvodila čuvena pištaljka Captain Crunch-a kada je uspeo da prevari telefonsku centralu. „2600 “ je i danas jedan od posećenijih sajtova iz oblasti hakovanja. U njegovim online izdanjima mogu se pronaći najnovije informacije o tome kako je Američka Bezbednosna Služba unapredila svoj računarski sistem, šta se novo desilo u oblasti zaštite računara itd... Ovaj časopis zaslužan je za stvaranje konfeterncije H.O.P.E. (Hackers on Planet Earth) koja svakog prvog petka u mesecu u 17 časova okuplja hakere iz celog sveta. Zemlje održavanja konferencije su Argentina, Australija, Austrija, Brazil, Kanada, Danska, Engleska, Finska, Francuska, Grčka, Irska, Italija, Japan, Meksiko, Novi Zeland, Norveška, Poljska, Porto Riko, Rusija, Škotska, Južna Afrika, Švedska, Švajcarska i SAD.

„Phrack“ je prvi put ugledao svetlost dana 17. novembra 1985. godine. Ime je dobio spajanjem reči „phreak“ i „crack“. U prvom broju nalazilo se 8 tekstova od kojih su neki: „Kako napraviti acetilensku bombu“ autora The Clashmaster-a, „Kako provaliti u školski računar preko modema“ koji je napisao Phantom Phreaker, „Upotreba MCI međunarodnih kartica“ čuvenog Knighta Lightninga i tako dalje. Teme kojima se bavio ovaj časopis su se najviše odnosile na bezbednost kompjutera, hakovanje, kriptografiju i svetske vesti. Originalno uredništvo predvodili su Taran King i Knight Lighting. Izdanja su se prvo pojavljivala na BBS-ovima na kojima je Taran King bio sistem operater, a kasnije su se distribuirali po ostalim BBS-ovima. Ovaj magazin smatran je ujedno i priručnikom i manifestom hakera.

U 2005. godini objavljeno je da „Phrack“ prestaje da postoji i da je njegovo 63. izdanje, ujedno i poslednje. Ipak, 27. maja 2007. godine, „Phrack“ broj 64. je ugledao svetlost dana uređen od strane novih mladih ljudi koji sebe nazivaju "The Circle of Lost Hackers" (TCLH). Ista grupa objavila je 65. izdanje novina 11. aprila 2008. godine.

„Phrack“ izlazi neredovno, i kao svaka akademska publikacija, podeljen je na tomove. Svaki tom se sastoji od određenog broja pojedinačnih tekstova raznih autora. Svi tekstovi prolaze kroz ruke uredništva, tzv Phrack Stuff čiji članovi pišu uvodnike. Iako obiluje tekstovima iz raznih oblasti u vezi sa kompjuterima, hakovanjem i tehnologijom uopšte, postoji nekoliko redovnih kolumna koje se pojavljuju u najvećem broju izdanja:

Prophile - prikaz neke veoma uticajne osobe iz hakerskog podzemlja
Loopback - odgovori na najoriginalnije ili najgluplje mailove koji su pristigli u uredništvo

Phrack World News - izveštaji sa najvažnijih događaja koji nemaju veze sa hakerima

International Scene - skup svedočenja hakera iz celog sveta o nacionalnim i internacionalnim aktivnostima

Uz pomenute "hakerske" magazine, postoji i časopis „Wired“- kolor mesečnik koji se prvi put pojavio u martu 1993. godine. Iako se ne bavi tematikom samog hakovanja, veoma je popularan među pripadnicima sajber kulture jer se bavi razvojem novih tehnologija, Internetom, slobodnim softverm itd... Takodje, Wired je jedan od prvih časopisa koji su objavili email adrese svojih novinara i saradnika.

Kao dodatak časopisu, postoji enciklopedija "Geekipedia" koje sadrži spisak pojmova vezanih za tehnologiju i njihovih objašnjenja.

Što se knjiga tiče, poslednjih godina pojavilo ih se mnogo, od onih pisanih od strane novinara i IT stručnjaka koje opisuju hakersku zajednicu, preko onih napisanih od strane samih hakera i predstavljaju svojevrsna svedočenja o njihovim podvizima, do onih knjiga koje su predstavljene kao priručnici "HOW TO..." za razne segmente informacionih tehnologija.

Ipak, obavezna lektira za sve hakere jesu sledeće knjige:


Kevin Mitnick: "The Art of Deception" (Umeće provale) - Knjiga koja govori o hakerima, exploitima i kompjuterskim "uljezima". Za svaki "hack" spomenut u knjizi Kevin Mitnick daje obješnjenje kako je izveden.




Kevin Mitnick: "The Art of Intrusion" (Umeće obmane) - Knjiga koja govori o socijalnom inženjeringu, dokazujući da je ovek najslabija karika u lancu bezbednosti računara.

Tsutomu Shimomura i John Markoff: "Takedown" - Knjiga koja govori o praćenju i hapšenju najpoznatijeg hakera današnjice - Kevina Mitnicka. Knjigu su napisali agent FBI-ja Tsutomu Shimomura koji je uhvatio Mitnicka i novinar John Markoff koji je izveštavao o ovom slučaju i procesu koji je kasnije vođen.

Steven Levy: "Hackers: Heroes of the Computer Revolution" (Hakeri: Heroji kompjuterske revolucije) - Knjiga o hakerima, u kojoj se prvi put spominje hakerska etika



Anonimyous: "Maximum Security: A Hacker's guide to protecting your computer" (Maksimalna bezbednost: hakerski vodič za zaštitu vašeg kompjutera) - Izuzetna knjiga koju možete upotrebiti kako da zaštitite svoj kompjuter, tako i da "provalite" u tuđ :)

Uz pomenutu "obaveznu" literaturu svakog hakera, u opticaju su sve knjige koje za temu imaju zaštitu i bezbednosti računara, programske jezike i programiranje, mreže, Interne, protokole, povezivanje, kriptovanje i dekriptovanje, Linux, Windows, Unix i ostale OS, servere i sve ono što može da posluži za unapređenje znanja o kompjuterima.

Psihološki profil hakera - političko, seksualno i religijsko opredeljenje

POL I NACIONALNOST : Hakovanje je još uvek pretežno muška sfera interesovanja, iako ima i žena koje se bave ovim aktivnostima.

Kada su nacionalnost i rasa u pitanju, u Americi hakovanjem se najviše bave belci bez nekog socijalno naznačenog porekla, a za njima slede Jevreji i pripadnici orijentalnih naroda. Jevrejski pripadnici imaju veliki uticaj na hakersku zajednicu i dosta termina u Jargon Fileu vodi poreklo iz Jidiša. Kod hakovanja nema etničkih predrasuda. Komunikacija preko računara omogućila je hakerima da se oslobode pritiska boje kože i nacionalne pripadnosti. A tu je i uticaj naučno – fantastične kulture, gde se ne pojavljuje pitanje ko ima koju boju kože, već ko je robot a ko čovek.

POLITIČKO OPREDELJENJE : Ranije su bili blago liberalno orijentisani, dok su danas uglavnom neokonzervativnih opredeljenja. Postoji jaka liberalna tendencija koja odbija podele na krajnju levicu i desnicu. Jedina bezbedna generalizacija hakera po ovom pitanju jeste da oni teže da budu anti-autoritarno raspoloženi. Hakeri su kao i pripadnici ostalih delova društva, ili agresivno apolitični ili žive prema političkoj ideologiji iz dana u dan.

RELIGIOZNOST : Među hakerima susreću se Agnostici, ateisti, neo - pagani, Jevreji koji se ne pridržavaju običaja. Dešava se da neka osoba objedini tri ili više nabrojanih opredeljenja u sebi. Retki su slučajevi konvencionalnih hrišćanskih vernika. Čak se i hakeri koji imaju religiozno opredeljenje trude da se ne pridržavaju slepo svoje religije.

Dosta hakera je pod uticajem Zen Budizma ili Taoizma i meša ih sa svojom prirodnom religijom.

SEKSUALNE SKLONOSTI : Hakeri su tolerantni po pitanju seksualnog opredeljenja u odnosu na glavnu kulturu. Njihova zajednica uključuje veliki broj homo- i bi-seksualno orijentisanih pripadnika. Uspostavljaju poligamijske ili poliandrijske veze, praktikuju otvoren brak i često žive u komunama, što je, prema shvatanjima masovne kulture, protivno tradiciji i moralu.

HAKERSKI LOGO: U oktobru 2003. godine Eric S. Raymond je predložio hakerski amblem. Ideja je prihvaćena, ali amblem nije zvanično obeležje jer ima hakera koji smatraju da njihova grupa ne bi trebalo da koristi nikakve oznake.

Psihološki profil hakera - obrazovanje, oblačenje, interesovanja

OBRAZOVNI PROFIL : Skoro svi hakeri su ili završili koledže ili su samoukošću došli do tog nivoa. Samouki haker se od strane drugih hakera smatra bolje motivisanim i uživa veće poštovanje u zajednici od školovanog. Najčešće oblasti iz kojih se ljudi upuštaju u hack jesu, uz informatiku elektrotehnika, fizika, matematika, lingvistika i filozofija. Ipak, kao što svaki programer nije nužno i haker, tako ni hakeri ne moraju uvek da vladaju veštinom programiranja.

Interesantan je primer Adriana Lamoa, samoukog hakera beskućnika. Lamo je rođen 1981. godine u Bostonu . Veći deo života proveo je putujući po Americi, spavao je u napuštenim zgradama i parkovima. Nije znao ništa o računarima i programiranju. Hakovanje je učio po Internet caffeima, bibliotekama i univerzitetskim računarskim centrima i odatle je uspeo da provali u sisteme New York Timesa i kompanija kao što su Microsoft i Lexis – Nexis. Optužnica protiv njega pokrenuta je u avgustu 2003. godine, a Lamo se predao FBI-ju u Nju Jorku 11. septembra. Optužen je krivim za kompjuterski kriminal protiv pomenutih firmi u januaru 2004. Po isteku zatvorske kazne upisao je novinarstvo na American River College-u.

STIL OBLAČENJA: Hakeri se oblače jednostavno, neformalno: farmerke, majica patike. Majice su najčešće sa nekim šaljivim parolama. Do 1990. godine nisu bile rasprostranjene majice sa kompjuterskim motivima, ali kako je hakerska kultura vremenom razvila svoje simbole, danas postoje majice sa slikama Penguina (zaštitni znak Linux-a) ili Daemona (BSD). Mali broj hakera preferira čizme za planinarenje. Posle 1995. hakeri padaju pod uticaj pankerske, gotske i rave potkulture. To se ogledalo u nošenju crne garderobe, posebno kada su išli do granica formalnosti. Posle 1975. godine akten tašne koje su nosili prvi hakeri sa MIT-a zamenili su rančevi. Hakerima je više stalo do komfora, funkcionalnosti i lakog održavanja garderobe nego do izgleda. Ne podnose poslovna odela i radije će istupiti iz nekog posla nego se obući u poslovnom stilu. Čak i ako to urade, obavezno će tu konvencionalnost razbiti nekom šaljivom kravatom.

Muškarci uglavnom imaju dugu kosu i nose bradu ili brkove, dok se devojke hakeri ne šminkaju preterano, ili se uopšte ne šminkaju.








ISHRANA: Vole nacionalne kuhinje sa puno začina, uglavnom orijentalnu, kinesku ili meksičku. Za hakere pizza ili neki proizvod iz restorana brze hrane su preveliki obrok. Među „običnim ljudima“ preovladava shvatanje da su hakeri konzumenti nekvalitetne brze hrane, međutim to nije tačno.

OSTALA INTERESOVANJA: Neki od hobija koje upražnjavaju hakeri su široko rasprostranjeni. To su pre svega naučna fantastika, muzika, medievalistika, šah, ratne igre i intelektualne igre svih vrsta, logičke slagalice i ostale oblasti koje nisu usko povezane sa hakovanjem ali koje uključuju lingvistiku i glumu.

Hakeri više vole mačke nego pse. (Uostalom, široko je rasprostranjeno mišljenje da mačke imaju hakersku prirodu). Veliki broj vozi oronule automobile koje zaboravi da opere. Oni bogatiji preferiraju moderan Porše ili RX-7s, ali i njih zaboravljaju da operu. Svi hakeri imaju užasan rukopis.

STVARI KOJE HAKERI IZBEGAVAJU: Na ovoj listi su svi proizvodi kompanije Microsoft, Štrumfovi, Evoksi i svi oblici napadne lepote. Nervira ih birokratija i glupi ljudi, Ne vole da slušaju laganu muziku, kao ni da gledaju televiziju, sa izuzetkom crtanih filmova i naučno fantastičnih filmova. Nervira ih neiskrenost, nekompetentnost i dosada. Od programskih jezika izbegavaju COBOL i BASIC, a takođe i programe čiji se izgled zasniva na tekstu (a ne na ikonicama).



FIZIČKE AKTIVNOSTI I SPORT: Najveći broj hakera se uopšte ne bavi fizičkim aktivnostima. Među onima koji ih praktikuju, interesovanje za sport nije veliko. Izbegavaju kolektivne sportove. Hakerski sportovi su uvek pojedinačni, koji uključuju koncentraciju i mikromotorne sposobnosti: biciklizam, auto trke, skejting, jedrenje, planinarenje, jedriličarstvo...

POROCI:Većina hakera ne konzumira cigarete i alkohol. Tokom 1995. bio je trend među Linux hakerima da piju egzotična piva, pod uticajem Linusa Torvalds-a koji je voleo Guinness. Ograničena upotreba kanabisa, LSD-a, nitrus oksida nekada je bila prihvaćenija nego u masovnoj kulturi. Sa druge strane, korišćenje opijata je retko jer hakeri ne žele da koriste drogu koja ih zatupljuje. Većina hakera koristi kafu i/ili šećer kako bi ostala budna cele noći tokom hakovanja.

Psihološki profil hakera - pojava, crte ličnosti, komunikacija

Ljudi gaje određene stereotipe kada su hakeri u pitanju. Priča o smešnom, malom, mršavom belcu koji nema socijalni život je skup ekstremnih osobina koje mogu imati hakeri i nikako ne predstavlja stereotip prosečnog pripadnika hakerske zajednice.

Jargon File sadrži jedan deo posvećen psihologiji i načinu života hakera, njihovim navikama i preferencijama.

Zavirimo malo!
POJAVA : Hakeri su veoma inteligentne osobe, istrošenog izgleda, apstraktni su. Iako se bave profesijom koja zahteva dosta sedenja, pretežno su mršavi. Ukoliko pate od prevelike težine, onda je to u ekstremu, baš kao i mršavost. Retko su preplanulog tena

CRTE LIČNOSTI : Ono što je zajedničko svim hakerima jeste visok koeficijent inteligencije, velika radoznalost i lakoća intelektualne apstrakcije. Stimulišu ih nova saznanja. Većina su individualci i antikonformisti. Imaju povišenu sposobnost apsorpcije znanja i obraćaju pažnju na mnoštvo „običnim ljudima“ nebitnih detalja, prepuštajući kasnijem iskustvu da im da kontekst i značenje. Osoba sa prosečnom analitičkom inteligencijom koja ima ovu sposobnost može biti izvrstan haker, dok kreativni genije kome nedostaje ova karakterna crta nikada neće dostići taj nivo. Većina hakera smatra da je „hakovanje upotreba znanja zarad sticanja novih saznanja.“

Suprotno već pomenutim stereotipima, hakeri nisu jednostrani. Trude se da budu uključeni u bilo koju temu koja izaziva intelektualni napor, i mogu podjednako dobro da diskutuju o mnoštvu različitih tema - pod uslovom da ih dovoljno zainteresujete kako se ne bi povukli i vratili hakovanju. Interesantno je da hakeri, što su bolji u hakovanju, to su svestraniji i otvoreniji i za druge teme. Hakeri se plaše kontrole i ne žele da imaju veze ni sa čim što je obavezujuće i autoritativno. Sa druge strane, kao što dete voli da upravlja električnim vozićem, tako i haker uživa da radi komplikovane radnje navodeći računar da to obavlja za njega Ali to mora biti njegova, i samo njegova aktivnost. Ne vole monotoniju, neodređenost i većinu dosadnih stvari koje prate život. Imaju tendenciju da budu savršeno sređeni na intelektualnom planu, a da im ostali aspekti života budu u haosu. Kod za program biće savršeno napisan, iako su radni sto i kućište računara zatrpani đubretom.

Većina hakera ne nalazi motivaciju u opštem društvenom prihvatanju ili novcu. Njih privlače izazovi, uzbuđuju ih nove igračke. Interesovanje za posao imaju samo ako ga posmatraju kao izazov ili kao igračku sa kojom će se igrati. Njihov tip ličnosti je intovertan, intuitivan i misleći, za razliku od tipa koji dominira u glavnoj kulturi.

NAČIN KOMUNIKACIJE : 1337 je razvijeniji u pisanom nego u govornom obliku. To je zbog toga što su i hakeri mnogo bolji u pisanom izražavanju nego u živoj interpersonalnoj komunikaciji. I dok je leet uvek otvoren za nove kovanice, hakeri su, po pravilu, veoma osetljivi na značenje reči kada govore sa „nekim oči u oči“ i veoma su precizni u njihovoj upotrebi.

NEGATIVNE CRTE LIČNOSTI : Hakeri nemaju sposobnost emotivne identifikacije sa ostalim ljudima. To može biti delom zbog toga što hakeri nisu kao „ostali ljudi“. Često teže aroganciji, iskazivanju nestrpljenja prema ljudima i stvarima za koje smatraju da im traće vreme. Ponekad su cinični, a tendencija da druge ljude posmatraju na isti način kao i sebe (racionalne, slikovite i „cool“) dovodi do slabljenja komunikacionih sposobnosti. To se najbolje vidi u situacijama sukoba i pregovora.

Ipak, postoji jedna stvar u kojoj su neki od njih izuzetno dobri, a to je socijalni inženjering , ili, prostije rečeno, manipulacija drugim ljudima. Ovo se prvenstveno odnosi na phreakere koji su neretko dolazili do poverljivih šifara upravo ubeđivanjem i manipulacijom. Pozvali bi nekog i za čas izvukli iz njega lozinku za pristup računaru, broj kreditne kartice ili broj naloga za pristup internetu. Nekrunisani kralj "socijalnog inženjeringa" je poznati haker Kevin Mitnick, koji je svoja iskustva pretočio u knjigu "Art of Deception" u kojoj govori o kontrolisanju ljudskog faktora u bezbednosti računara.

Hakeri imaju bolesnu naviku da stvarima pristupaju iz tehničkog ugla, zato što bi to bio zanimljiviji način da se određeni problem reši. Zbog svoje strasti za činjenjem Prave Stvari (one za koju oni smatraju da je Prava) izuzetno su netolerantni po pitanjima tehnike i ne dozvoljavaju da se neka pojava sagleda iz drugog ugla sa tehničke strane. Na primer, hakeri stare škole sa nipodaštavanjem gledaju na Unix i Linux hakere, Unix hakeri preziru Windows, a korisnici Useneta smatraju da je IRC obično gubljenje vremena. Zbog svega ovoga, hakeri imaju problem u izgrađivanju dugotrajnog odnosa sa okolinom i ostvarivanju trajnijih veza. Kao proizvod nastaju klasični „kompjuterski gikovi“: nesposobni za odnos sa drugima, seksualno frustrirani i očajni kada nisu prihvaćeni u željenom društvu. Na svu sreću, takvi slučajevi su malobrojni, iako se većina hakera može prepoznati neke od navedenih osobina u svojoj ličnosti. Često su totalno dezorganizovani i smotani kada je u pitanji komunikacija sa fizičkim svetom.

Tokom 1994 i 1995 godine kod ljudi koji se bave hakovanjem otkriven je ADD sindrom (Attention Deficit Disorder) koji je okarakterisan nemogućnošću održavanja pažnje kombinovano sa hiperfokusiranjem na stvari koje ih zanimaju. 1999. godine otkriva se AS (Asperger’s syndrom). Ovaj poremećaj se zove i ”visokofunkcionalni autizam”. Ispoljava se u nemogućnosti da se razume govor lica i tela drugih osoba, kao i nemogućnost saosećanja sa njima. Na drugoj strani, postoji visok koeficijent inteligencije, velike analitičke sposobnosti kao i izuzetna sposobnost rešavanja problema na tehničkom polju. Oba sindroma pripisana su anomalijama neurotransmitera. Hakeri su tada primetili da većinska kultura pokazuje tendenciju da patologizira normalne varijacije u ličnosti i nisu želeli da budu ispitivani kako bi se naučno potvrdilo da ti sindromi zaista postoje. Smatrali su da društveni sistem koji se zasniva na autoritetu nema sluha za „drugačije“ ljude i da će pokušati da ih protera ili izleči kako bi se pravilno uklopili u „dobro socijalizovano“ društvo. Zbog toga hakeri smatraju da imaju razloga da budu skeptični prema kliničkim objašnjenjima svoje ličnosti. Ipak, ostaje podatak da se ADD javlja u većem procentu kod ljudi koji se bave hakom nego kod „običnih ljudi“ od kojih 3-5 % ima sindrom. AS je ređi i javlja se kod 0.4-0.5% ljudi koji se ne bave hakovanjem.