Originalna hakerska etika

ORIGINALNA HAKERSKA ETIKA ima korene u laboratorijama MIT-a i Stanfordskog univerziteta 50tih i 60tih godina prošlog veka. Ti „hakeri stare škole“ bili su prvi programeri, zajedno su radili na pravljenju računara i bilo je normalno da svaki od njih svoja otkrića podeli sa ostalima. Steven Levy je 1984. godine u svojoj knjizi „Hakeri: Heroji kompjuterske revolucije“ definisao šest principa hakerske etike.

I Pristup računarima i svemu što može da nas nauči o tome kako svet funkcioniše mora biti neograničen i potpun. Ovo je osnovni zahtev koji treba da se ispuni kako bi sve barijere između ljudi i tehnologije bile uklonjene, bez obzira koliko ta tehnologija bila velika, kompleksna, opasna ili moćna. Međutim, u prošlosti se pokazalo da to nije bio slučaj, pošto su prvi računari odmah dospeli u posed vlade i velikih korporacija. Ono što je trebalo da obogati ljudski život postalo je oružije za dehumanizaciju ljudi. Vlade nisu koristile računare da bi pomogle siromašnima, već da bi kontrolisali nuklearno naoružanje. Prosečni Amerikanac imao je pristup računaru slabih performansi, dok su se zaista moćni kompjuteri našli iza čeličnog zida enormnih cena i birokratije. Poslovna politika pobedila je nad umetničkim aspektima korišćenja kompjutera i u toj pobedi rodilo se hakovanje kao odgovor .

II Sve informacije moraju biti javne (slobodan pristup informacijama): Izjava da „Informacija želi da bude slobodna“ može da se interpretira na tri načina :

1. informacija slobodna bez ograničenja – sloboda kretanja, nema cenzure

2. informacija želi biti bez kontrole – sloboda promene i razvitka, nema autorskih i svojinskih prava, nema intelektualne svojine

3. informacija bez materijalne vrednosti – nema plaćanja za nju

Neki hakeri informaciju shvataju kao živo biće, slobodnu da se kreće prema svom nahođenju, (virusi, genetički algoritmi, botovi...). Različiti hakeri različito definišu „slobodu informacije“, ali bez obzira na to, ona i dalje ostaje ključni princip hakerske etike, jer se smatra da ljudi imaju pravo da znaju aktivnosti svoje vlade; kada ona laže, kada krade, kada ubija ljude. Jer vladu postavljaju ljudi, oni je čine i daju joj moć putem društvenog ugovora.

III Odbojnost prema autoritetima – potsticanje decentralizacije: Ovaj element pokazuje koliko je jaka anarhističko – liberalističko – individualistička priroda hakera . Oni su oduvek pokazivali nepoverenje prema velikim državnim institucijama, korporacijama i kompjuterskoj administrativnoj birokratiji. Hakeri smatraju da tehnologija predstavlja najbolji način za povraćaj sopstvene slobode od onih koji su je uzeli, dok vlada pokušava da zaustavi širenje tehnologije pravdajući se nacionalnim interesima, zloupotrebom i strahom od društvene dezintegracije. Neki od ovih argumenata su tačni, jer kriptoanarhija može dovesti do toga da državne tajne budu iznesene u javnost, baš kao i nezakoniti i ukradeni materijali, a istrebljenja i ubistva biće normalna stvar.

IV Hakere bi trebalo ceniti prema njihovom haku, a ne po lažnim kriterijumima kao što su diploma, starost, rasa, pol ili položaj u društvu: Moć Interneta leži u bezličnosti njegovih korisnika. Ni jedan od gore nabrojanih ljudskih karakteristika na Internetu nije važan. Bitne su samo aktivnosti koje korisnik preduzima u okviru Mreže.

V Na računaru se kreira umetnost i lepota: Hakovanje se vezuje za umetnost i kreativnost. Ovi elementi se dalje mogu podići na nivo filozofije koja u nekim svojim delovima traga za dobrom, istinom i lepotom. Bez sumnje, dobro hakovanje i programiranje jesu umetnost i svaka osoba ima svoj stil rada koji se može menjati vremenom .

VI Računari mogu promeniti život na bolje: Ovaj princip može se povezati sa prethodnim, pošto većina ljudskih želja teži ka lepoti, istini i dobru. Računar nam pomaže da stvorimo takve stvari i time nam ulepšava život. I prethodni i ovaj princip oslikavaju duboku ljubav prema tehnologijama, iako nije eksplicitno naglašeno da one baš uvek mogu promeniti ljudski život na bolje. Smatra se da je etički neispravno da se računari koriste za pogoršavanje života ljudi .

Svi ovi etički principi sugerišu da je dužnost hakera da uklanja granice, decentralizuje moć, sudi o ljudima na osnovu njihovih mogućnosti i da kroz računare poboljšava život. Ostaje otvoreno pitanje da li oni idu u prilog ideji besplatnog programa (GNU projekat gledište), uzdržavanju od korišćenja računara u zlonamerne svrhe (gledište Clifforda Stolla) ili potrebe za bezbednom mrežom baziranoj na poverenju (Steven Levyjeva pozicija). Svaki od ova tri aspekta pokazuju da se hakeri novog doba ograđuju ili boje principa originalne hakerske etike .

Hakerska etika

Prema Jargon Fileu hakerska etika je:

1. verovanje da je širenje informacija moćna pozitivna osobina i da je etička dužnost hakera da dele svoje znanje kreiranjem besplatnih programa i omogućavanjem pristupa informacijama i kompjuterskim izvorima kada god je to moguće.

2. verovanje da je provaljivanje u sistem radi zabave i istraživanja etički ispravno dok god haker ne počini krađu, vandalizam ili oda poverljive podatke.

(videti original iz jargon Filea)

Oba verovanja su su široko rasprostranjena među hakerima i veliki deo hakerske populacije se, između ostalog bavi pisanjem besplatnih programa. Drugi, pak idu dalje, pa smatraju da bi SVE informacije trebalo da budu slobodne i da je postojanje bilo kakvog privatnog vlasništva loše (takva je na primer filozofija GNU projekta).

Provaljivanje u sistem radi zabave i istraživanja je definicija etike koja je izazvala mnogo polemika jer mnogi ljudi smatraju da je hakovanje samo po sebi neetično, kao i provaljivanje u sisteme. Neki hakeri su pokušali da opovrgnu ove stavove time što su provaljivali u sisteme, a zatim sistem-operaterima putem maila slali besplatne savete i uputstva kako da „zakrpe“ rupu u sistemu. Bez obzira na različite stavove, zajedničko za sve hakere jeste da obožavaju da dele saznanja, tehničke trikove i programe sa svojim kolegama. Zahvaljujući ovakvom osećanju zajedništva među hakerima velike kooperativne mreže kao što su Usenet , FidoNet i Internet mogu da rade bez centralne kontrole.

Tokom vremena, uz razvoj tehnologije, menjao se i etički pristup hakovanju, pa tako možemo razlikovati sledeće:

Originalna hakerska etika

Etika hakera 90tih godina

Psihološki profil hakera - omiljeno štivo

Nauka i naučna fantastika su važan deo u životu svakog hakera. Često čitaju dela koja su predmet interesovanja ljudi sklonih liberalnoj umetnosti, ali ne govore mnogo o tome. Većina hakera provede onoliko vremena čitajući koliko prosečan Amerikanac provede ispred televizora. Njihove police prepune su knjiga pohabanih od čitanja.

Što se usko stručne literature tiče, uz knjige o hakovanju, postoje i dva najpoznatija hakerska časopisa. To su „2600“, i „Phrack“.

„2600“ je najstariji hakerski časopis osnovan 1984. godine od strane Emanuella Goldstinea. Ime je dobio po 2600 megaherca, koliko je proizvodila čuvena pištaljka Captain Crunch-a kada je uspeo da prevari telefonsku centralu. „2600 “ je i danas jedan od posećenijih sajtova iz oblasti hakovanja. U njegovim online izdanjima mogu se pronaći najnovije informacije o tome kako je Američka Bezbednosna Služba unapredila svoj računarski sistem, šta se novo desilo u oblasti zaštite računara itd... Ovaj časopis zaslužan je za stvaranje konfeterncije H.O.P.E. (Hackers on Planet Earth) koja svakog prvog petka u mesecu u 17 časova okuplja hakere iz celog sveta. Zemlje održavanja konferencije su Argentina, Australija, Austrija, Brazil, Kanada, Danska, Engleska, Finska, Francuska, Grčka, Irska, Italija, Japan, Meksiko, Novi Zeland, Norveška, Poljska, Porto Riko, Rusija, Škotska, Južna Afrika, Švedska, Švajcarska i SAD.

„Phrack“ je prvi put ugledao svetlost dana 17. novembra 1985. godine. Ime je dobio spajanjem reči „phreak“ i „crack“. U prvom broju nalazilo se 8 tekstova od kojih su neki: „Kako napraviti acetilensku bombu“ autora The Clashmaster-a, „Kako provaliti u školski računar preko modema“ koji je napisao Phantom Phreaker, „Upotreba MCI međunarodnih kartica“ čuvenog Knighta Lightninga i tako dalje. Teme kojima se bavio ovaj časopis su se najviše odnosile na bezbednost kompjutera, hakovanje, kriptografiju i svetske vesti. Originalno uredništvo predvodili su Taran King i Knight Lighting. Izdanja su se prvo pojavljivala na BBS-ovima na kojima je Taran King bio sistem operater, a kasnije su se distribuirali po ostalim BBS-ovima. Ovaj magazin smatran je ujedno i priručnikom i manifestom hakera.

U 2005. godini objavljeno je da „Phrack“ prestaje da postoji i da je njegovo 63. izdanje, ujedno i poslednje. Ipak, 27. maja 2007. godine, „Phrack“ broj 64. je ugledao svetlost dana uređen od strane novih mladih ljudi koji sebe nazivaju "The Circle of Lost Hackers" (TCLH). Ista grupa objavila je 65. izdanje novina 11. aprila 2008. godine.

„Phrack“ izlazi neredovno, i kao svaka akademska publikacija, podeljen je na tomove. Svaki tom se sastoji od određenog broja pojedinačnih tekstova raznih autora. Svi tekstovi prolaze kroz ruke uredništva, tzv Phrack Stuff čiji članovi pišu uvodnike. Iako obiluje tekstovima iz raznih oblasti u vezi sa kompjuterima, hakovanjem i tehnologijom uopšte, postoji nekoliko redovnih kolumna koje se pojavljuju u najvećem broju izdanja:

Prophile - prikaz neke veoma uticajne osobe iz hakerskog podzemlja
Loopback - odgovori na najoriginalnije ili najgluplje mailove koji su pristigli u uredništvo

Phrack World News - izveštaji sa najvažnijih događaja koji nemaju veze sa hakerima

International Scene - skup svedočenja hakera iz celog sveta o nacionalnim i internacionalnim aktivnostima

Uz pomenute "hakerske" magazine, postoji i časopis „Wired“- kolor mesečnik koji se prvi put pojavio u martu 1993. godine. Iako se ne bavi tematikom samog hakovanja, veoma je popularan među pripadnicima sajber kulture jer se bavi razvojem novih tehnologija, Internetom, slobodnim softverm itd... Takodje, Wired je jedan od prvih časopisa koji su objavili email adrese svojih novinara i saradnika.

Kao dodatak časopisu, postoji enciklopedija "Geekipedia" koje sadrži spisak pojmova vezanih za tehnologiju i njihovih objašnjenja.

Što se knjiga tiče, poslednjih godina pojavilo ih se mnogo, od onih pisanih od strane novinara i IT stručnjaka koje opisuju hakersku zajednicu, preko onih napisanih od strane samih hakera i predstavljaju svojevrsna svedočenja o njihovim podvizima, do onih knjiga koje su predstavljene kao priručnici "HOW TO..." za razne segmente informacionih tehnologija.

Ipak, obavezna lektira za sve hakere jesu sledeće knjige:


Kevin Mitnick: "The Art of Deception" (Umeće provale) - Knjiga koja govori o hakerima, exploitima i kompjuterskim "uljezima". Za svaki "hack" spomenut u knjizi Kevin Mitnick daje obješnjenje kako je izveden.




Kevin Mitnick: "The Art of Intrusion" (Umeće obmane) - Knjiga koja govori o socijalnom inženjeringu, dokazujući da je ovek najslabija karika u lancu bezbednosti računara.

Tsutomu Shimomura i John Markoff: "Takedown" - Knjiga koja govori o praćenju i hapšenju najpoznatijeg hakera današnjice - Kevina Mitnicka. Knjigu su napisali agent FBI-ja Tsutomu Shimomura koji je uhvatio Mitnicka i novinar John Markoff koji je izveštavao o ovom slučaju i procesu koji je kasnije vođen.

Steven Levy: "Hackers: Heroes of the Computer Revolution" (Hakeri: Heroji kompjuterske revolucije) - Knjiga o hakerima, u kojoj se prvi put spominje hakerska etika



Anonimyous: "Maximum Security: A Hacker's guide to protecting your computer" (Maksimalna bezbednost: hakerski vodič za zaštitu vašeg kompjutera) - Izuzetna knjiga koju možete upotrebiti kako da zaštitite svoj kompjuter, tako i da "provalite" u tuđ :)

Uz pomenutu "obaveznu" literaturu svakog hakera, u opticaju su sve knjige koje za temu imaju zaštitu i bezbednosti računara, programske jezike i programiranje, mreže, Interne, protokole, povezivanje, kriptovanje i dekriptovanje, Linux, Windows, Unix i ostale OS, servere i sve ono što može da posluži za unapređenje znanja o kompjuterima.

Old school hackers – hakeri „stare škole“

U ovu grupu hakera spadaju ljudi koji su se bavili kompjuterima od samog nastanka. Imali su neograničeni pristup računarima, ali su u odnosu na današnje hakere bili ograničeni kada je dostupnost postojećeg saznanja u pitanju. Naime, ovi hakeri nisu imali od koga da nauče nešto o računarima - jer takvih nije bilo.

Oni su se prvi bavili ispitivanjima računara i njihovih mogućnosti. Prvi kompjuteri bili su veličine jedne sobe i koštali su milione dolara. Zahtevali su stalni nadzor stručnjaka i posebne mašine za hlađenje kako ne bi došlo do njihovog pregorevanja i gubitka informacija. Programi za ove računare radili su po principu ručno izbušenih kartica koje su se posle stavljale u „čitač“ računara i posle obrade podataka koja je mogla trajati satima, dobijao se rezultat. Veći programi zahtevali su na stotine kartica, a samo jedna pogrešno probušena rupa ili kartica na pogrešnom mestu je mogla da upropasti proces pa se cela operacija ponavljala. Ovi kompjuteri koristili su se u MIT-u i njihova memorija imala je 74 kilobajta.

Za hakere stare škole zaštita autorskih prava bila je nepoznanica. Njihova omiljena aktivnost bila je čitanje tuđih programa, modifikovanje i proširivanje njihovih mogućnosti. Levy je na njih mislio kada je pisao o principima hakerske etike. Zahvaljujući njihovim istraživanjima 1959. godine na računaru je prvi put kreirana muzika, a program za igranje šaha je jedan od najvećih „hakova“ tog vremena.

Vrste hakera prema etici

Hakeri sebe smatraju elitom zasnovanoj na meritokratiji tj. zaslugama i vrlinama. Što više stvari umeš da uradiš i pri tom ih i realizuješ, više će te ceniti. Međutim, postoji više kriterijuma klasifikacije hakera. Jedna od njih je prema kriterijumu poštovanja etike.

Hakerska etika ne postoji nigde kao pisan i zvaničan dokument. Ipak, najbliži njenom određenju bio je Steven Levy, koji je u svojoj knjizi iz 1984. godine „Hakeri: Heroji kompjuterske revolucije“ nabrojao šest glavnih principa hakerske etike. Oni su:

1. pristup računarima i svemu što može da nas nauči o tome kako svet funkcioniše – mora biti neograničen i potpun
2. sve informacije moraju biti slobodne (javne)
3. odbojnost prema vlastima i autoritetima - potsticanje decentralizacije
4. hakere bi trebalo treba ceniti po njihovom haku, a ne po lažnim kriterijumima kao što su diploma, starost, rasa ili položaj u društvu
5. na računaru se kreira umetnost i lepota
6. računari mogu promeniti život na bolje.

Osnovni kriterijum podele hakera jeste prema etičkoj prirodi dela kojima se bave. Tu postoje :

White hatz (Bele kape ) – bave se zaštitom sistema i mreža računara. Trude se da poboljšaju zaštitu sistema da ne bi došlo do „provaljivanja“ u njih i nanošenja štete. Strogo se pridržavaju pravila hakerske etike u korišćenju informacija i moći. Nastali su krajem 70-tih godina prošlog veka od odreda Tigrova (čitavih timova sastavljenih od hakera, koji su bili zaduženi za održavanje bezbednosti sistema u laboratorijama i velikim kompanijama). Tigrovima je hakovanje profesionalna orijentacija, njihov posao je da hakuju kako bi ispitali ili poboljšali slabosti postojećih sistema računara. Po pravilu se „iznajmljuju“ od kompanija da bi „provalili“ u računar, a zatim obavestili vlasnika na koji način je to urađeno i kako bi trebalo popraviti određenu manjkavost bezbednosti.

Gray hatz (Sive kape ) – jesu nešto između „crnih“ i „belih“ kapa. Većinom su to hakeri koji su u mladosti tokom učenja na računarima kršili Etiku, da bi kasnije to svoje stečeno znanje primenjivali po svim njenim pravilima. Takav je, na primer, nemački haker Mixter koji se u javnosti deklarisao kao „siva kapa“ koja je od nedavno postala „bela“ jer je shvatio da je, „prekoračivši zakonske granice ispao budala pred nemačkim pravosudnim zvaničnicima.“ Ove vrste hakera prepliću se i ima ih i među „crnim“ i među „belim kapama.“

Black hatz (Crne kape) – gledano „spolja“, totalno su suprotni „belim kapama“. Preziru pripadnike „belih kapa“ i trude se da „slome“ svaki vid zaštite računara. I oni poštuju Levyjevu etiku, s tim što je interpretiraju na sasvim drugi način. Princip da sve informacije treba da budu slobodne daje im opravdanje da provaljuju u tuđe sisteme. Uz Levyjevu Etiku, poštuju New Hacking Manifest-a u kome osuđuju hakere „bele kape“. Preziru bavljenje računarima iz materijalnih razloga, kao i industriju koja zarađuje novac na poboljšanju bezbednosti računara. Neretko se dešava i da unište neki deo sistema, obore neku veb stranicu ili obrišu dokumenta iz računara u koji su „provalili“. U njihove aktivnosti spada i kreiranje i oslobađanje „virusa“ i „crva“ koji nanose štetu korisnicima računara. Ne bi ih trebalo mešati sa ljudima koji prave „viruse“ bez namere da ih ubace u druge računare, već samo radi ispitivanja postojeće bezbednosti nekog sistema.
Ako za kriterijum uzmemo stručnost za određeni program, operativni sistem ili neku oblast, postoje: Unix hackers, Windows hackers, Game hackers...