Script kiddies i lamers

Script kiddies, kao i larvar hakeri, imaju ograničeno znanje što se tiče računara i nisu socijalizovani u okviru hakerske potkulture. Međutim, osnovna razlika je što larval hakeri imaju želju da unaprede svoje znanje i naprave nešto sami, dok kod script kiddija apsolutno ne postoji nikakva želja da se napreduje u edukativnom smislu. To su uglavnom tinejdžeri, četrnaestogodišnjaci koji nisu željni ni dokazivanja ni profita, već imaju čisto vandalske pobude.Njihova meta su svi korisnici računara, bez određenog razloga.

Script kiddie se postaje tako što roditelji kao poklon detetu za rođendan, Božić i slično uplate vreme na Internetu. Surfujući po Internetu, dete nailazi na chat sobe, ICQ ili MSN aplikacije gde će se možda verbalno zameriti nekom drugom script kiddiju koje će mu uhakovati računar. U prvi mah neće znati šta mu se desilo, ali ako se raspita na pravim mestima, shvatiće da mu je tamo neki dečak sa druge strane monitora upao u kompjuter i tražiće način da mu se osveti. Pomoću pretraživača poput Yahooa ili Googlea pronaći će razne skripte i uputstva kako da uzvrati istom merom, tj kako da i on nekom upadne u računar. Vratiće se na chat i početi iz obesti da upada u sve računare u koje bude mogao. Takođe će pokušati da se upusti u razgovor sa pravim hakerima, i ukoliko od njih bude saznao da oni ne koriste Windows operativni sistem, instaliraće Linux na svoj računar. Pošto je Linux veoma zahtevan i komplikovan, shvatiće da mu je lakše da koristi Windows i tada script kiddie postaje lamer. Prema statistici bar polovina script kiddija se zaustavlja na ovoj tački, vraća se na Windows i ostaje lamer .

Oni uporniji koji uspeju da nauče osnove rada u Linuxu neće stići dalje od početka. Nastaviće da koriste tuđe programe za razne obesne provale. Epilog može da bude:
- kada sazri, shvatiće da destrukcija nije ispravna i da nije vredna truda
- uhvatiće ga roditelji
- uhvatiće ga policija
- u retkim slučajevima postaće pravi haker, pošto osobe koje postanu script kiddie teško mogu da naprave dostignuća vredna jednog hakera.

Lameri svesno ignorišu i izbegavaju da nauče kako stvari funkcionišu, za razliku od pravog hakera koji je uvek željan znanja i intelektualnih izazova koji zahtevaju konstantno učenje i usavršavanje. Njihova nezainteresovanost iskazuje se rečeniceom: "Ne interesuje me kako nešto radi, sve dok funkcioniše". Crackeri često nazivaju lamere wannabees (osobe koje oponašaju nekog i žele da budu on, a nisu dovoljno dorasli da to i ostvare).

Zajednička karakteristika za obe ove vrste je to što nikada ne naprave sami aplikaciju, već koriste ono što su drugi odavno napravili. Zbog nedostatka znanja i lenjosti, nemaju svoje mesto u hakerskoj zajednici.

Larval and Newbies

Obe ove grupe su veoma slične po svojim karakteristikama. I jedni i drugi imaju ograničeno znanje u koriščenju računara, a samim tim i problem sa socijalizacijom u okviru hakerske potkulture. Zbog svog ograničenog znanja često krše etiku, a da toga i nisu svesni. Njihova jedina želja je da nauče dovoljno kako bi se dokazali u svetu hakera ne bi li dobili priznanje od drugih za to što rade.

Ova vrsta hakera nastala je sredinom 80tih godina prošlog veka, kao reakcija na film „War Games“. Tinejdžeri su prosto poludeli za hackovanjem, a mediji su punili svoje stranice pričama o podvizima hakera koji zapravo to nisu bili. U to vreme svaki larval hacker bio je „potrčko“ nekom ozbiljnijem hakeru. Kada bi, na primer, telefonska kompanija ušla u trag nekom phreakeru koji je krao impulse, njegov prijatelj larval hacker dobio bi zaduženje da pronađe novi računar. Larval hacker je kao nagradu za to dobijao pažnju, znanje i socijalni status.

Hacktivists

Reč je nastala spajanjem reči „hacker“ i „activist“ 1998. godine u članku Grassroots Haktivism čiji je autor Kevin Poulsen, bivši Black hat haker. Haktivisti su ljudi koji koriste svoje hakersko umeće radi promovisanja političkih ideologija. Njihovo znanje o računarima može biti na različitim nivoima, od početnika do eksperata. Haktivisti dele zajedničku etiku sa hakerima s tim što je različito tumače i prenose na polje politike. Ako hakerska etika tumači da je loše hakovati zarad ličnih ciljeva, prema haktivistima hakovanje zarad političkih ciljeva nije u suprotnosti sa etikom, jer je politika opšti cilj. Ovo malo liči na pronalaženje rupa u zakonu. U svetu hakera sve je relativno i sve može biti višestruko protumačeno.

Pomenuti članak Kevina Poulsena je napisan kao reakcija na napad na web stranicu časopisa New York Times. Naime, novinar NYT John Markoff objavio je priču o Kevinu Mitnicku, jednom od najvećih hakera. Priča je, iako sa nedovoljno svežim informacijama i sa ličnom notom autora, ipak, dospela na naslovnu stranicu novina.

Grupi Hacking For Girliez (HFG) nije se previše dopalo ovakvo predstavljanje njihovog idola, pa su autoru ostavili poruku na web stranici NYT. Uz poruku, hacktivisti su ostavili i komentare u samom kodu stranice koje su mogli da pročitaju samo oni koji su znali kako se to radi. Komentari su isključivali svakog ko nije vladao kompjuterskim veštinama. Njihovom daljom analizom utvrđeno je da ti komentari imaju krajnje političku konotaciju.

Još jedna politička poruka osvanula je 1997. godine na sajtu Indonežanskog ministarstva inostranih poslova . Portugalska hakerska grupa Toxyn izmenila je prvu stranicu sajta i ostavila poruku indonežanskoj vladi da prestane da ugnjetava Istočni Timor. To je bio samo početak napada na sajtove Republike Indonezije koji su se nastavili tokom 1998. i 1999. godine. Većina napada potpisana je imenima hakerskih grupa iz Portugalije, a sve one su tražile prestanak ugnjetavanja naroda Istočnog Timora.

Najsvežiji i nama najbliži primer haktivizma jeste navodni sajber rat između srpskih i albanskih hakera koji je počeo u avgustu 2008. godine. Kao rezultat tog rata, na sajtovima srpskih državnih institucija osvanule su poruke koje su promovisale nezavisnost Kosova, dok su albanski sajtovi bivali ukrašeni porukama "Kosovo je Srbija".

Takođe, tokom 2004. godine, srpski i hrvatski hakeri vodili su žestoku bitku obarajući sajtove televizijskih stanica, sportskih klubova i fakulteta.

Nekada je korišćenje kompjutera u svrhe ostvarivanja političkih ciljeva bilo izuzetak i nije mu se pridavala velika pažnja. Međutim, razvoj tehnologije omogućio je neograničen upliv kompjutera u svet politike i upravljanja, pa se u poslednje vreme sve češće pominje termin sajber rat.

Warezd00dz

Slično crackerima, i warezd00dzi se bave „provaljivanjem“, ali je meta napada određeni program. Naziv je nastao od reči software koja označava „program, aplikaciju“, s tim što se u hakerskoj zajednici umesto S na kraju reči u množini dodaje Z, kao oznaka za nešto ilegalno, što krši uobičajena pravila.

Njihova specijalnost je editovanje programa, pronalaženje serijskih brojeva i njihova nelegalna distribucija korisnicima. Warezd00dzi koriste i prave programe pomoću kojih se jedan program ili igrica može instalirati na neograničeni broj računara, a ne samo na jednom, kako je proizvođač programa zamislio. Oni su su prvi u lancu piraterije i na ivici su zakona, jer svojim delatnostima direktno krše zakone o autorskim pravima, ilegalnoj distribuciji i kopiranju programa.

Ukoliko želite da posle ovih redova osudite „rad“ warezd00dz-a, bilo bi lepo da se samo za trenutak stavite u dve različite situacije koje podjednako imaju veze sa ovim tipom hakera:

U prvoj situaciji, Vi ste seli za računar i mesecima pravili program, na primer, za editovanje zvuka. U tom programu mogu se otvarati sve vrste audio fajlova kako bi se vršila njihova korekcija. Takav program je veoma pogodan za radio stanice koje u njemu mogu editovati i pripremati materijale za svoje emisije. Vi ste kao autor procenili da Vaš uloženi višemesečni trud zahteva određenu materijalnu nadoknadu i u skladu sa tim ste i odredili cenu tog programa koju svaka radio stanica mora da plati da bi ga koristila. Svoj program zaštitili ste serijskim brojem koji je različit za svaku kopiju programa, tako da svaka radio stanica koja plaća program, u stvari kupuje određenu kombinaciju brojeva koja unosom omogućava programu da radi. A onda se pojavi „neki tamo“ warezd00dz, „otvori“ Vaš program, sakupi na gomilu sve te brojeve i zatim takav „crack-ovani“ program prodaje na ulici minornu sumu. Ceo grad koristi Vaš program, a Vi od toga nemate ništa. Zaista loše, zar ne? Warezd00dzi su Vam upropastili sve one mesece truda, a možda i ceo život.

Situacija dva Vas stavlja u poziciju novinara na nekoj radio stanici. Radio stanica ima računar, ali nema program za editovanje zvuka tako da svu montažu radi na velikim trakama koje se ručno seku. Pri tom, urednik Vas maltretira zašto sporo montirate, zašto Vam treba toliko vremena da spremite emisiju i preti Vam da nikada nećete dobiti povećanje i onako mizerne plate jer ste kompjuterski nepismeni i ne znate da montažu na kompjuteru. Kada Vam sve dozlogrdi, odete na ulicu, date 5$ za program čija je legalna cena 400 $, instalirate isti CD u računar na poslu i u Vaš lični računar kod kuće. Onda malo vežbate kada niste na poslu, i već za 10 dana možete uredniku da začepite usta i tražite povećanje plate, a Vaša emisija je spremna za upola kraće vreme nego što je to ranije bilo potrebno. Kada se iskalkulišete, uštedeli ste sebi i firmi 795 $, naučili ste da montirate, dobili povećanje plate i razmišljate kako je taj covek koji je „provalio“ program jedna divna osoba koju biste voleli da upoznate i izljubite jer Vam je olakšao život.

Kao što je navedeno na početku, razumevanje i suđenje o hakerima zavisi iz kog ugla gledate na stvari.

Crackers

Naziv potiče od reči „crack“ što znači pukotina ili naprslina. Glavna preokupacija crackera jeste bezbednost sistema. Njihove glavne aktivnosti tiču se „provaljivanja“ u tuđe kompjutere zaobilaženjem svih zaštita u sistemu i pronalaženjem načina da se neometano pristupi podacima sa njega.

Kada se u medijima pojavi tekst koji govori o tome kako su hakeri „uhakovali“ neki računar ili sajt, to je zapravo greška. Hakeri su radoznali ljudi koji ne vole da ugrožavaju privatnost. Naprotiv, oni se svim snagama bore za zaštitu privatnosti i ekperimentišu na računarima sa željom da unaprede njihovu bezbednost i pronadju uljeze koji se kriju u njima. Ti uljezi su crackeri. Njihove intelektualne sposobnosti i znanje o računarima jednako je kao kod hackera, s tim što ih oni koriste da bi nekome načinili štetu. Oni kreiraju viruse, trojance i crve, upadaju na servere i prave štetu na njima uglavnom menjajući prvu stranu sajta (tzv "Defacement").

Dakle, glavna paralela izmedju hackera i crackera je ta što hakeri pronalaze rupe u sistemima da bi ih „zakrpili“, dok crackeri koriste takve propuste da bi načinili štetu. Prema nekim studijama, većina crackera su tinejdžeri ili u ranim dvadesetim godinama, a njihovi najčešći motivi jesu zadovoljavanje ega, samodokazivanje, dokazivanje pred ostalim pripadnicima ove kulture, ali i dokazivanje „nekom“ da loše stvari koje urade mogu proći nekažnjeno. Crackeri imaju svoje sajtove i forume na internetu gde se do mile volje hvalisaju načinjenom štetom i upadima u računare. Često se desi da cracker ne napravi nikakvu štetu na sajtu ili računaru, već samo ostavi poruku tipa „Taj i taj je bio ovde“ kako bi pokazao svoju nadmoć.

Phreakers

Ova kovanica nastala je spajanjem reči „telefon“ (phone) i „provala“ (breaking). Logično, u pitanju su hakeri čija je uska specijalnost krađa telefonskih impulsa, obavljanje međunarodnih poziva na račun drugog lica i sve one aktivnosti koje se tiču telefonskog saobraćaja.

Prvi „phreaker“ nastao je igrom slučaja, 1971. godine kada je vijetnamski veteran John Drapper u slušalicu dunuo dečijom pištaljkom koju je našao u kutiji korn-fleksa. Sa druge strane se začuo signal koji je značio da je veza slobodna za telefoniranje. I to na račun države! „Caka“ je bila u tome što je pištaljka reprodukovala zvuk na 2600 megaherca, identičan kao onaj koji se dobije kada se novčić ubaci u telefonsku govornicu. Tako je Drapper, kasnije poznat kao Captain Crunch postao prvi phreaker, a njegovo otkriće dalje je razvijalo sve moguće zaobilaznice kada je plaćanje telefonskih računa u pitanju. Hakeri su počeli da prave blue box (plave kutije) čiji su oscilatori proizvodili zvuke na 2600 megaherca.

Osim pištaljkama, phreakersi su se u početku bavili i „surfovanjem preko ramena“. Odlazili bi na autobuske stanice ili aerodrome, gde je bilo telefonskih govornica i krišom beležili koje su brojeve pozivali oni koji su koristili telefon. To bi zapisali i onda bi te iste brojeve oni koristili za telefoniranje. Sedamdesetih godina prošlog veka ovo je bio veoma unosan posao, jer su phreakersi te „šifre“ prodavali emigrantima po Americi koji su želeli da se bez nadoknade ispričaju sa rodbinom u matičnoj zemlji.

Sveopštom digitalizacijom i uvođenjem računara u široku upotrebu, mogućnosti phreakersa postale su neograničene. Nastalo je „ratno biranje“, pa je tako danas moguće uključiti mali programčić koji će sam naizmenično pozivati sve moguće kombinacije brojeva dok ne naleti na pravu kombinaciju koja će omogućiti pristup nekom telefonu. Phreakeru ostaje samo da sačeka da mu program izbaci odgovarajuću šifru.

Čuveni hakerski magazin "2600" dobio je ime upravo po 2600 mhz koliko je reprodukovala pištaljka Captain Cruncha.

Intervju sa Captain Crunchom iz 1995. godine možete pročitati ovde.

Old school hackers – hakeri „stare škole“

U ovu grupu hakera spadaju ljudi koji su se bavili kompjuterima od samog nastanka. Imali su neograničeni pristup računarima, ali su u odnosu na današnje hakere bili ograničeni kada je dostupnost postojećeg saznanja u pitanju. Naime, ovi hakeri nisu imali od koga da nauče nešto o računarima - jer takvih nije bilo.

Oni su se prvi bavili ispitivanjima računara i njihovih mogućnosti. Prvi kompjuteri bili su veličine jedne sobe i koštali su milione dolara. Zahtevali su stalni nadzor stručnjaka i posebne mašine za hlađenje kako ne bi došlo do njihovog pregorevanja i gubitka informacija. Programi za ove računare radili su po principu ručno izbušenih kartica koje su se posle stavljale u „čitač“ računara i posle obrade podataka koja je mogla trajati satima, dobijao se rezultat. Veći programi zahtevali su na stotine kartica, a samo jedna pogrešno probušena rupa ili kartica na pogrešnom mestu je mogla da upropasti proces pa se cela operacija ponavljala. Ovi kompjuteri koristili su se u MIT-u i njihova memorija imala je 74 kilobajta.

Za hakere stare škole zaštita autorskih prava bila je nepoznanica. Njihova omiljena aktivnost bila je čitanje tuđih programa, modifikovanje i proširivanje njihovih mogućnosti. Levy je na njih mislio kada je pisao o principima hakerske etike. Zahvaljujući njihovim istraživanjima 1959. godine na računaru je prvi put kreirana muzika, a program za igranje šaha je jedan od najvećih „hakova“ tog vremena.

Vrste hakera (više kriterijuma)

Ova podela hakera je ujedno i najmodernija, najpreciznija i naviše korišćena i od samih pripadnika hakerske zajednice. Ove vrste se međusobno prepliću i dopunjuju jer bez znanja jedne oblasti nije moguće postati ekspert u drugoj. Dakle, ovde su kriterijumi za klasifikaciju i nivo veštine rada na računaru, i sfera interesovanja i etički momenat samog hakovanja:

• Old school hackers – hakeri „stare škole“
• Phreakers
• Crackers
• Warezd00dz
• Hacktivists
• Larval and Newbies
• Script kiddies i lamers

Svaka klasifikacija hakera je uslovna i nikako nije konačna. Za neke vrste teško je pronaći tačne granice, neke se međusobno prepliću dok neke ne mogu jedna bez druge. U svakom slučaju, za očekivati je da se sa razvojem kompjuterske industrije poveća i segmentacija ove mlade potkulture, kao i broj njenih pripadnika.

Vrste hakera prema etici

Hakeri sebe smatraju elitom zasnovanoj na meritokratiji tj. zaslugama i vrlinama. Što više stvari umeš da uradiš i pri tom ih i realizuješ, više će te ceniti. Međutim, postoji više kriterijuma klasifikacije hakera. Jedna od njih je prema kriterijumu poštovanja etike.

Hakerska etika ne postoji nigde kao pisan i zvaničan dokument. Ipak, najbliži njenom određenju bio je Steven Levy, koji je u svojoj knjizi iz 1984. godine „Hakeri: Heroji kompjuterske revolucije“ nabrojao šest glavnih principa hakerske etike. Oni su:

1. pristup računarima i svemu što može da nas nauči o tome kako svet funkcioniše – mora biti neograničen i potpun
2. sve informacije moraju biti slobodne (javne)
3. odbojnost prema vlastima i autoritetima - potsticanje decentralizacije
4. hakere bi trebalo treba ceniti po njihovom haku, a ne po lažnim kriterijumima kao što su diploma, starost, rasa ili položaj u društvu
5. na računaru se kreira umetnost i lepota
6. računari mogu promeniti život na bolje.

Osnovni kriterijum podele hakera jeste prema etičkoj prirodi dela kojima se bave. Tu postoje :

White hatz (Bele kape ) – bave se zaštitom sistema i mreža računara. Trude se da poboljšaju zaštitu sistema da ne bi došlo do „provaljivanja“ u njih i nanošenja štete. Strogo se pridržavaju pravila hakerske etike u korišćenju informacija i moći. Nastali su krajem 70-tih godina prošlog veka od odreda Tigrova (čitavih timova sastavljenih od hakera, koji su bili zaduženi za održavanje bezbednosti sistema u laboratorijama i velikim kompanijama). Tigrovima je hakovanje profesionalna orijentacija, njihov posao je da hakuju kako bi ispitali ili poboljšali slabosti postojećih sistema računara. Po pravilu se „iznajmljuju“ od kompanija da bi „provalili“ u računar, a zatim obavestili vlasnika na koji način je to urađeno i kako bi trebalo popraviti određenu manjkavost bezbednosti.

Gray hatz (Sive kape ) – jesu nešto između „crnih“ i „belih“ kapa. Većinom su to hakeri koji su u mladosti tokom učenja na računarima kršili Etiku, da bi kasnije to svoje stečeno znanje primenjivali po svim njenim pravilima. Takav je, na primer, nemački haker Mixter koji se u javnosti deklarisao kao „siva kapa“ koja je od nedavno postala „bela“ jer je shvatio da je, „prekoračivši zakonske granice ispao budala pred nemačkim pravosudnim zvaničnicima.“ Ove vrste hakera prepliću se i ima ih i među „crnim“ i među „belim kapama.“

Black hatz (Crne kape) – gledano „spolja“, totalno su suprotni „belim kapama“. Preziru pripadnike „belih kapa“ i trude se da „slome“ svaki vid zaštite računara. I oni poštuju Levyjevu etiku, s tim što je interpretiraju na sasvim drugi način. Princip da sve informacije treba da budu slobodne daje im opravdanje da provaljuju u tuđe sisteme. Uz Levyjevu Etiku, poštuju New Hacking Manifest-a u kome osuđuju hakere „bele kape“. Preziru bavljenje računarima iz materijalnih razloga, kao i industriju koja zarađuje novac na poboljšanju bezbednosti računara. Neretko se dešava i da unište neki deo sistema, obore neku veb stranicu ili obrišu dokumenta iz računara u koji su „provalili“. U njihove aktivnosti spada i kreiranje i oslobađanje „virusa“ i „crva“ koji nanose štetu korisnicima računara. Ne bi ih trebalo mešati sa ljudima koji prave „viruse“ bez namere da ih ubace u druge računare, već samo radi ispitivanja postojeće bezbednosti nekog sistema.
Ako za kriterijum uzmemo stručnost za određeni program, operativni sistem ili neku oblast, postoje: Unix hackers, Windows hackers, Game hackers...