U ovu grupu hakera spadaju ljudi koji su se bavili kompjuterima od samog nastanka. Imali su neograničeni pristup računarima, ali su u odnosu na današnje hakere bili ograničeni kada je dostupnost postojećeg saznanja u pitanju. Naime, ovi hakeri nisu imali od koga da nauče nešto o računarima - jer takvih nije bilo.
Oni su se prvi bavili ispitivanjima računara i njihovih mogućnosti. Prvi kompjuteri bili su veličine jedne sobe i koštali su milione dolara. Zahtevali su stalni nadzor stručnjaka i posebne mašine za hlađenje kako ne bi došlo do njihovog pregorevanja i gubitka informacija. Programi za ove računare radili su po principu ručno izbušenih kartica koje su se posle stavljale u „čitač“ računara i posle obrade podataka koja je mogla trajati satima, dobijao se rezultat. Veći programi zahtevali su na stotine kartica, a samo jedna pogrešno probušena rupa ili kartica na pogrešnom mestu je mogla da upropasti proces pa se cela operacija ponavljala. Ovi kompjuteri koristili su se u MIT-u i njihova memorija imala je 74 kilobajta.
Za hakere stare škole zaštita autorskih prava bila je nepoznanica. Njihova omiljena aktivnost bila je čitanje tuđih programa, modifikovanje i proširivanje njihovih mogućnosti. Levy je na njih mislio kada je pisao o principima hakerske etike. Zahvaljujući njihovim istraživanjima 1959. godine na računaru je prvi put kreirana muzika, a program za igranje šaha je jedan od najvećih „hakova“ tog vremena.
