Hakeri protiv Micro$ofta

Jedan od postulata hakerske etike jeste da informacija bi trebalo / želi / mora da bude slobodna. Takođe, „pristup računarima i svemu što može da nas nauči o tome kako svet funkcioniše mora biti neograničen i potpun“. Ovde se ne misli samo na fizički pristup računarima, već se javlja i ideja o „programu slobodnog koda“ (open source software). Sloboda programa ogleda se u dve stvari:

1. program za čije se korišćenje i distribuciju neće uzimati nikakva novčana naknada
2. program čiji će izvorni kod (source) biti slobodan da se menja i poboljšava.

Ako se pogledaju vrednosti kojima u okviru kojih se formira poslovna politika kompanije Microsoft , primetiće se dve stavke koje su u suprotnosti sa hakerskom etikom:

„Mi poštujemo zakone i pravila koja garantuju prava i zaštitu naših i tuđih prava na kopiranje, zaštitne znakove, patente, poslovne tajne i druge oblike intelektualne svojine“

„Koristimo programe i druge informacije samo u skladu sa njhovim licencama i/ili uslovima korišćenja. Zabranjujemo stvaranje ili koriščenje nelicenciranih kopiranih materijala, uključujući programe, dokumentaciju, grafiku, slike, animacije, video isečke, zvuk i muziku“

Ove vrednosti koje ističe kompanija Microsoft dijametralno se suprotstavljaju definiciji slobodnog programa. Još ako se doda činjenica da je Bill Gates trenutno treći najbogatiji čovek na svetu sa 58 milijardi $ na računu prema listi Forbsa od 25.10.2008., onda se zaista razume gnev koji hakeri osećaju prema poslovnoj politici koju zastupa pomenuti gospodin i njegova kompanija. U biznisu nema emocija i nema ustupaka.

Kompanija Microsoft je od 1991. do 1998. godine bila pod istragom, a zatim dospela i na suđenje zbog monopolizacije tržišta, a prema tužbi amričkog ministarstva pravde i 20 američkih država. Centralna tema tužbe bio je pretraživač Internet Explorer, koji je korisnicima distribuiran uz operativni sistem Windows, što je ugrozilo druge proizvođače internet pretraživača.

Takođe, Evropska komisija tužila je Microsoft 1993. godine zbog zloupotrebe dominantne pozicije na tržištu i kršenja zakona o konkurenciji, zbog distribucije Windows Merdia Playera uz operativni sistem. Ovaj spor je zaključen presudom da Microsoft za tržište EU isporučuje verziju Windowsa bez Windows Media Playera

Zbog toga bl00dzer0, srpski haker i jedan od sagovornika ovog bloga, kaže da „Microsoft ima politiku koja se zasniva isključivo na stvaranju profita, a ne na želji za ostvarivanjem neke komunikacije sa običnim korisnikom i ispunjavanjem njegovih potreba.“

Još pre nastanka kompanije „Microsoft“ 1975. godine, nastali su glavni stubovi hakerske kulture: GNU projekat i Linux . GNU projekat ili Projekat programa otvorenog koda, prema Richardu Stallmanu, njegovom kreatoru, definiše se na sledeći način: „GNU, što znači GNU Nije Unix, je ime za kompletni Unix-kompatabilni softverski sistem koji ja pišem tako da bih ga mogao vratiti besplatno svima koji bi mogli da ga koriste. “ U daljem GNU manifestu, kako je nazvan ovaj dokument, detaljno se razrađuju razlozi zbog kojih bi programi trebalo da budu slobodni i besplatni.

U nekim tekstovima istog autora mogu se pronaći poređenja nekih Microsoft programa sa programima čije je korišćenje besplatno. Argumentovano je na mnogo primera da su neki od slobodnih programa čak i bolji od programa Miscrosofta. Razlog leži u tome što su slobodni programi dostupni svima da ih ispituju i testiraju, pa samim tim i poboljšavaju njihove performanse. Iste radnje na produktima Microsofta povlačile bi krivičnu odgovornost.

Većina ljudi u Srbiji verovatno ne zna koliko zaista koštaju operativni sistemi i programi sa zaštitnim znakom Microsofta. U razvijenim društvima je prosto nezamislivo da se operativni sistem Windows kupi na pijaci za 3 € ili 5 $. Međutim, kod nas je još uvek sve moguće, pa tako i da neka velika firma koristi nelicenciran piratizovan Windows.

Na sajtu Microsofta , za poslednji OS Windows Vista izdanje Home Edition trebalo bi izdvojiti $119.95. Home Premium izdanje košta $259.95, Business je $299.95, a Ultimate staje $319.95. Nadogradnja sistema u zavisnosti od onoga što korisnik poseduje i na koji nivo želi da nadogradi sistem košta od $87.86 do $166.86 to $219.99. Naravno, jedna kopija sistema Windows Vista se može instalirati na samo jedan računar.

Kada kupi operativni sistem, vlasnik neće moći da radi u Wordu, Excelu ili Power Pointu, jer i za to mora da se plati. (Kladim se da pola Srbije ovo ne zna!) Postoje razni paketi Microsoft officeo 2007, sa isto tako različitim cenama. Za studentski paket, Office Home and Student 2007 (sadrži Word, Excel, Power Point i OneNote) bi trebalo izdvojiti $149.95. Office Proffessional 2007 (sadrtži Excel, PowerPoint, Word, Access, Accounting Express, Outlook, Business Contact Manageri Publisher) plaća se $499.95. Office Standard 2007 je $399.95, Office Small Business 2007 košta $449.95, a Office Ultimate 2007 je $679.95. I tako dalje, i tako bliže. Koliko para, toliko muzike.

Sa druge strane, na sajtu www.ubuntu.com postoji odeljak u kome korisnik može upisati svoju adresu i da mu posle 10tak dana stigne na kućnu adresu paketić sa 5 (pet) kompleta Ubuntu Linux operativnog sistema. Svaki komplet sadrži jedan instalacioni i jedan butabilni disk sa Ubuntu Linuxom. Na svakom disku odštampano je „Legalno slobodno za kopiranje, modifikovanje i redistribuciju“. Na omotu svakog kompleta odštampano je objašnjenje zašto ova verzija nosi naziv Ubuntu . Paket stiže iz Belgije, a poštarinu od 5€ plaća pošiljalac. Takođe, ko ne želi da čeka isporuku, može preuzeti operativni sistem direktno sa sajta proizvođača.

Bez namere da staje na bilo koju stranu u ovom permanentnom sporu, autor ostavlja čitaocu da odluči iz koje će perspektive posmatrati i Billa Gatesa i hacera. Jedno je sigurno, ova bitka će potrajati, sve dok jedna strana na pobedi i uspe da nagovori drugu da radi po njenim pravilima.

Nova hakerska etika

NOVA HAKERSKA ETIKA (ETIKA HAKERA 90tih godina) ima osnove kao i Originalna, ali joj je u suštini protivrečna. Razlog za to leži u većoj brojnosti i disperzivnosti modernih hakera u odnosu na originalne hakere 60tih. Osnovni postulat glasi „Iznad svega, ne oštećuj“. (Misli se na računare i podatke u njima). Prema tome, hack bi trebalo da bude :

1. bezbedan 2. da ne oštećuje ništa 3. da ne ugrožava nikog, ni fizički, ni mentalno ni emocionalno 4. zabavan, za najveći broj ljudi koji ga iskuse.

Uz ove principe, 1996. godine pojavljuje se „The New Hacking Manifesto“ , koji je napisao haker srednjoškolac pod pseudonimom Mentor. The New Hacking Manifesto je kasnije izmenjen i prisvojen od od strane Black hat hackers.

Kao što je već rečeno, ne postoji konačna i opšteprihvaćena definicija hakerske etike. Svi imaju svoje razloge i opravdanja za ono što rade, ali evidentno je da svojim aktivnostima postavljaju konstantne izazove tehnologiji i guraju je napred u nepoznato.

Originalna hakerska etika

ORIGINALNA HAKERSKA ETIKA ima korene u laboratorijama MIT-a i Stanfordskog univerziteta 50tih i 60tih godina prošlog veka. Ti „hakeri stare škole“ bili su prvi programeri, zajedno su radili na pravljenju računara i bilo je normalno da svaki od njih svoja otkrića podeli sa ostalima. Steven Levy je 1984. godine u svojoj knjizi „Hakeri: Heroji kompjuterske revolucije“ definisao šest principa hakerske etike.

I Pristup računarima i svemu što može da nas nauči o tome kako svet funkcioniše mora biti neograničen i potpun. Ovo je osnovni zahtev koji treba da se ispuni kako bi sve barijere između ljudi i tehnologije bile uklonjene, bez obzira koliko ta tehnologija bila velika, kompleksna, opasna ili moćna. Međutim, u prošlosti se pokazalo da to nije bio slučaj, pošto su prvi računari odmah dospeli u posed vlade i velikih korporacija. Ono što je trebalo da obogati ljudski život postalo je oružije za dehumanizaciju ljudi. Vlade nisu koristile računare da bi pomogle siromašnima, već da bi kontrolisali nuklearno naoružanje. Prosečni Amerikanac imao je pristup računaru slabih performansi, dok su se zaista moćni kompjuteri našli iza čeličnog zida enormnih cena i birokratije. Poslovna politika pobedila je nad umetničkim aspektima korišćenja kompjutera i u toj pobedi rodilo se hakovanje kao odgovor .

II Sve informacije moraju biti javne (slobodan pristup informacijama): Izjava da „Informacija želi da bude slobodna“ može da se interpretira na tri načina :

1. informacija slobodna bez ograničenja – sloboda kretanja, nema cenzure

2. informacija želi biti bez kontrole – sloboda promene i razvitka, nema autorskih i svojinskih prava, nema intelektualne svojine

3. informacija bez materijalne vrednosti – nema plaćanja za nju

Neki hakeri informaciju shvataju kao živo biće, slobodnu da se kreće prema svom nahođenju, (virusi, genetički algoritmi, botovi...). Različiti hakeri različito definišu „slobodu informacije“, ali bez obzira na to, ona i dalje ostaje ključni princip hakerske etike, jer se smatra da ljudi imaju pravo da znaju aktivnosti svoje vlade; kada ona laže, kada krade, kada ubija ljude. Jer vladu postavljaju ljudi, oni je čine i daju joj moć putem društvenog ugovora.

III Odbojnost prema autoritetima – potsticanje decentralizacije: Ovaj element pokazuje koliko je jaka anarhističko – liberalističko – individualistička priroda hakera . Oni su oduvek pokazivali nepoverenje prema velikim državnim institucijama, korporacijama i kompjuterskoj administrativnoj birokratiji. Hakeri smatraju da tehnologija predstavlja najbolji način za povraćaj sopstvene slobode od onih koji su je uzeli, dok vlada pokušava da zaustavi širenje tehnologije pravdajući se nacionalnim interesima, zloupotrebom i strahom od društvene dezintegracije. Neki od ovih argumenata su tačni, jer kriptoanarhija može dovesti do toga da državne tajne budu iznesene u javnost, baš kao i nezakoniti i ukradeni materijali, a istrebljenja i ubistva biće normalna stvar.

IV Hakere bi trebalo ceniti prema njihovom haku, a ne po lažnim kriterijumima kao što su diploma, starost, rasa, pol ili položaj u društvu: Moć Interneta leži u bezličnosti njegovih korisnika. Ni jedan od gore nabrojanih ljudskih karakteristika na Internetu nije važan. Bitne su samo aktivnosti koje korisnik preduzima u okviru Mreže.

V Na računaru se kreira umetnost i lepota: Hakovanje se vezuje za umetnost i kreativnost. Ovi elementi se dalje mogu podići na nivo filozofije koja u nekim svojim delovima traga za dobrom, istinom i lepotom. Bez sumnje, dobro hakovanje i programiranje jesu umetnost i svaka osoba ima svoj stil rada koji se može menjati vremenom .

VI Računari mogu promeniti život na bolje: Ovaj princip može se povezati sa prethodnim, pošto većina ljudskih želja teži ka lepoti, istini i dobru. Računar nam pomaže da stvorimo takve stvari i time nam ulepšava život. I prethodni i ovaj princip oslikavaju duboku ljubav prema tehnologijama, iako nije eksplicitno naglašeno da one baš uvek mogu promeniti ljudski život na bolje. Smatra se da je etički neispravno da se računari koriste za pogoršavanje života ljudi .

Svi ovi etički principi sugerišu da je dužnost hakera da uklanja granice, decentralizuje moć, sudi o ljudima na osnovu njihovih mogućnosti i da kroz računare poboljšava život. Ostaje otvoreno pitanje da li oni idu u prilog ideji besplatnog programa (GNU projekat gledište), uzdržavanju od korišćenja računara u zlonamerne svrhe (gledište Clifforda Stolla) ili potrebe za bezbednom mrežom baziranoj na poverenju (Steven Levyjeva pozicija). Svaki od ova tri aspekta pokazuju da se hakeri novog doba ograđuju ili boje principa originalne hakerske etike .

Hakerska etika

Prema Jargon Fileu hakerska etika je:

1. verovanje da je širenje informacija moćna pozitivna osobina i da je etička dužnost hakera da dele svoje znanje kreiranjem besplatnih programa i omogućavanjem pristupa informacijama i kompjuterskim izvorima kada god je to moguće.

2. verovanje da je provaljivanje u sistem radi zabave i istraživanja etički ispravno dok god haker ne počini krađu, vandalizam ili oda poverljive podatke.

(videti original iz jargon Filea)

Oba verovanja su su široko rasprostranjena među hakerima i veliki deo hakerske populacije se, između ostalog bavi pisanjem besplatnih programa. Drugi, pak idu dalje, pa smatraju da bi SVE informacije trebalo da budu slobodne i da je postojanje bilo kakvog privatnog vlasništva loše (takva je na primer filozofija GNU projekta).

Provaljivanje u sistem radi zabave i istraživanja je definicija etike koja je izazvala mnogo polemika jer mnogi ljudi smatraju da je hakovanje samo po sebi neetično, kao i provaljivanje u sisteme. Neki hakeri su pokušali da opovrgnu ove stavove time što su provaljivali u sisteme, a zatim sistem-operaterima putem maila slali besplatne savete i uputstva kako da „zakrpe“ rupu u sistemu. Bez obzira na različite stavove, zajedničko za sve hakere jeste da obožavaju da dele saznanja, tehničke trikove i programe sa svojim kolegama. Zahvaljujući ovakvom osećanju zajedništva među hakerima velike kooperativne mreže kao što su Usenet , FidoNet i Internet mogu da rade bez centralne kontrole.

Tokom vremena, uz razvoj tehnologije, menjao se i etički pristup hakovanju, pa tako možemo razlikovati sledeće:

Originalna hakerska etika

Etika hakera 90tih godina

Vrste hakera prema etici

Hakeri sebe smatraju elitom zasnovanoj na meritokratiji tj. zaslugama i vrlinama. Što više stvari umeš da uradiš i pri tom ih i realizuješ, više će te ceniti. Međutim, postoji više kriterijuma klasifikacije hakera. Jedna od njih je prema kriterijumu poštovanja etike.

Hakerska etika ne postoji nigde kao pisan i zvaničan dokument. Ipak, najbliži njenom određenju bio je Steven Levy, koji je u svojoj knjizi iz 1984. godine „Hakeri: Heroji kompjuterske revolucije“ nabrojao šest glavnih principa hakerske etike. Oni su:

1. pristup računarima i svemu što može da nas nauči o tome kako svet funkcioniše – mora biti neograničen i potpun
2. sve informacije moraju biti slobodne (javne)
3. odbojnost prema vlastima i autoritetima - potsticanje decentralizacije
4. hakere bi trebalo treba ceniti po njihovom haku, a ne po lažnim kriterijumima kao što su diploma, starost, rasa ili položaj u društvu
5. na računaru se kreira umetnost i lepota
6. računari mogu promeniti život na bolje.

Osnovni kriterijum podele hakera jeste prema etičkoj prirodi dela kojima se bave. Tu postoje :

White hatz (Bele kape ) – bave se zaštitom sistema i mreža računara. Trude se da poboljšaju zaštitu sistema da ne bi došlo do „provaljivanja“ u njih i nanošenja štete. Strogo se pridržavaju pravila hakerske etike u korišćenju informacija i moći. Nastali su krajem 70-tih godina prošlog veka od odreda Tigrova (čitavih timova sastavljenih od hakera, koji su bili zaduženi za održavanje bezbednosti sistema u laboratorijama i velikim kompanijama). Tigrovima je hakovanje profesionalna orijentacija, njihov posao je da hakuju kako bi ispitali ili poboljšali slabosti postojećih sistema računara. Po pravilu se „iznajmljuju“ od kompanija da bi „provalili“ u računar, a zatim obavestili vlasnika na koji način je to urađeno i kako bi trebalo popraviti određenu manjkavost bezbednosti.

Gray hatz (Sive kape ) – jesu nešto između „crnih“ i „belih“ kapa. Većinom su to hakeri koji su u mladosti tokom učenja na računarima kršili Etiku, da bi kasnije to svoje stečeno znanje primenjivali po svim njenim pravilima. Takav je, na primer, nemački haker Mixter koji se u javnosti deklarisao kao „siva kapa“ koja je od nedavno postala „bela“ jer je shvatio da je, „prekoračivši zakonske granice ispao budala pred nemačkim pravosudnim zvaničnicima.“ Ove vrste hakera prepliću se i ima ih i među „crnim“ i među „belim kapama.“

Black hatz (Crne kape) – gledano „spolja“, totalno su suprotni „belim kapama“. Preziru pripadnike „belih kapa“ i trude se da „slome“ svaki vid zaštite računara. I oni poštuju Levyjevu etiku, s tim što je interpretiraju na sasvim drugi način. Princip da sve informacije treba da budu slobodne daje im opravdanje da provaljuju u tuđe sisteme. Uz Levyjevu Etiku, poštuju New Hacking Manifest-a u kome osuđuju hakere „bele kape“. Preziru bavljenje računarima iz materijalnih razloga, kao i industriju koja zarađuje novac na poboljšanju bezbednosti računara. Neretko se dešava i da unište neki deo sistema, obore neku veb stranicu ili obrišu dokumenta iz računara u koji su „provalili“. U njihove aktivnosti spada i kreiranje i oslobađanje „virusa“ i „crva“ koji nanose štetu korisnicima računara. Ne bi ih trebalo mešati sa ljudima koji prave „viruse“ bez namere da ih ubace u druge računare, već samo radi ispitivanja postojeće bezbednosti nekog sistema.
Ako za kriterijum uzmemo stručnost za određeni program, operativni sistem ili neku oblast, postoje: Unix hackers, Windows hackers, Game hackers...