Originalna hakerska etika

ORIGINALNA HAKERSKA ETIKA ima korene u laboratorijama MIT-a i Stanfordskog univerziteta 50tih i 60tih godina prošlog veka. Ti „hakeri stare škole“ bili su prvi programeri, zajedno su radili na pravljenju računara i bilo je normalno da svaki od njih svoja otkrića podeli sa ostalima. Steven Levy je 1984. godine u svojoj knjizi „Hakeri: Heroji kompjuterske revolucije“ definisao šest principa hakerske etike.

I Pristup računarima i svemu što može da nas nauči o tome kako svet funkcioniše mora biti neograničen i potpun. Ovo je osnovni zahtev koji treba da se ispuni kako bi sve barijere između ljudi i tehnologije bile uklonjene, bez obzira koliko ta tehnologija bila velika, kompleksna, opasna ili moćna. Međutim, u prošlosti se pokazalo da to nije bio slučaj, pošto su prvi računari odmah dospeli u posed vlade i velikih korporacija. Ono što je trebalo da obogati ljudski život postalo je oružije za dehumanizaciju ljudi. Vlade nisu koristile računare da bi pomogle siromašnima, već da bi kontrolisali nuklearno naoružanje. Prosečni Amerikanac imao je pristup računaru slabih performansi, dok su se zaista moćni kompjuteri našli iza čeličnog zida enormnih cena i birokratije. Poslovna politika pobedila je nad umetničkim aspektima korišćenja kompjutera i u toj pobedi rodilo se hakovanje kao odgovor .

II Sve informacije moraju biti javne (slobodan pristup informacijama): Izjava da „Informacija želi da bude slobodna“ može da se interpretira na tri načina :

1. informacija slobodna bez ograničenja – sloboda kretanja, nema cenzure

2. informacija želi biti bez kontrole – sloboda promene i razvitka, nema autorskih i svojinskih prava, nema intelektualne svojine

3. informacija bez materijalne vrednosti – nema plaćanja za nju

Neki hakeri informaciju shvataju kao živo biće, slobodnu da se kreće prema svom nahođenju, (virusi, genetički algoritmi, botovi...). Različiti hakeri različito definišu „slobodu informacije“, ali bez obzira na to, ona i dalje ostaje ključni princip hakerske etike, jer se smatra da ljudi imaju pravo da znaju aktivnosti svoje vlade; kada ona laže, kada krade, kada ubija ljude. Jer vladu postavljaju ljudi, oni je čine i daju joj moć putem društvenog ugovora.

III Odbojnost prema autoritetima – potsticanje decentralizacije: Ovaj element pokazuje koliko je jaka anarhističko – liberalističko – individualistička priroda hakera . Oni su oduvek pokazivali nepoverenje prema velikim državnim institucijama, korporacijama i kompjuterskoj administrativnoj birokratiji. Hakeri smatraju da tehnologija predstavlja najbolji način za povraćaj sopstvene slobode od onih koji su je uzeli, dok vlada pokušava da zaustavi širenje tehnologije pravdajući se nacionalnim interesima, zloupotrebom i strahom od društvene dezintegracije. Neki od ovih argumenata su tačni, jer kriptoanarhija može dovesti do toga da državne tajne budu iznesene u javnost, baš kao i nezakoniti i ukradeni materijali, a istrebljenja i ubistva biće normalna stvar.

IV Hakere bi trebalo ceniti prema njihovom haku, a ne po lažnim kriterijumima kao što su diploma, starost, rasa, pol ili položaj u društvu: Moć Interneta leži u bezličnosti njegovih korisnika. Ni jedan od gore nabrojanih ljudskih karakteristika na Internetu nije važan. Bitne su samo aktivnosti koje korisnik preduzima u okviru Mreže.

V Na računaru se kreira umetnost i lepota: Hakovanje se vezuje za umetnost i kreativnost. Ovi elementi se dalje mogu podići na nivo filozofije koja u nekim svojim delovima traga za dobrom, istinom i lepotom. Bez sumnje, dobro hakovanje i programiranje jesu umetnost i svaka osoba ima svoj stil rada koji se može menjati vremenom .

VI Računari mogu promeniti život na bolje: Ovaj princip može se povezati sa prethodnim, pošto većina ljudskih želja teži ka lepoti, istini i dobru. Računar nam pomaže da stvorimo takve stvari i time nam ulepšava život. I prethodni i ovaj princip oslikavaju duboku ljubav prema tehnologijama, iako nije eksplicitno naglašeno da one baš uvek mogu promeniti ljudski život na bolje. Smatra se da je etički neispravno da se računari koriste za pogoršavanje života ljudi .

Svi ovi etički principi sugerišu da je dužnost hakera da uklanja granice, decentralizuje moć, sudi o ljudima na osnovu njihovih mogućnosti i da kroz računare poboljšava život. Ostaje otvoreno pitanje da li oni idu u prilog ideji besplatnog programa (GNU projekat gledište), uzdržavanju od korišćenja računara u zlonamerne svrhe (gledište Clifforda Stolla) ili potrebe za bezbednom mrežom baziranoj na poverenju (Steven Levyjeva pozicija). Svaki od ova tri aspekta pokazuju da se hakeri novog doba ograđuju ili boje principa originalne hakerske etike .